VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
U godini kada se obeležava vek od rođenja Dušana Radovića, njegov dugogodišnji prijatelj, pesnik Matija Bećković za Sputnjik objašnjava šta je sve u Radovićevoj pojavi i delu bilo toliko izuzetno zbog čega ga je i nazvao priznatim genijem nepriznate književnosti.
„Kao jednoslavljenici, sabraća i sapisci za njegovoga urednikovanja, za njegovu ljubav i ja sam pisao za decu i vodio dečje emisije na televiziji. Kad su njega smenili, a mene skinuli s programa, otišli smo u motel `Stari hrast` na niškom autoputu, sto kilometara od Beograda i napisali dramsku poemu `Če, tragedija koja traje`. Ta poema je izvođena u svetu, ali nije u Beogradu“, seća se Matija kako je te dane koje su obeležile smene i skidanja bratski i „u četiri ruke“ podelio sa prijateljem i velikim dečjim piscem.
Priznati genije nepriznate književnosti
„Ja sam ga nazvao priznatim genijem nepriznate književnosti. Izabrao je dečju književnost i decu za svoje čitaoce, gde je bio suveren. A imamo malo šta ozbiljnije od onoga što je on napisao za decu“.
Ono što je Duško Radović pisao za decu može se, kaže Matija, čitati na najmanje još jedan način.
„Zbog toga se može smatrati jednim od pionira naše moderne poezije i čudo je da ga ne uzimaju kao jednoga protomajstora. Duško nije pisao mnogo, njegova želja je bila da napiše bukvar. I ko je god negde putovao, na pitanje šta da mu donese, odgovarao bi — bukvar. Imao je bukvare na raznim jezicima raznih naroda. Šteta što ga nije napisao, zato što bi to bio udžbenik modernoga mišljenja i pisanja“.
Po preciznosti i majstorstvu izraza Radoviću nije bilo ravnog, smatra Bećković.
„Nismo imali takvu ličnost. Jednom sam prilikom rekao da kad bismo mi imali ideju da poput Amerikanaca na planinama imamo isklesane glave svojih vođa, jedna od glava koja to zaslužuje bila bi Duškova. On je imao odgovarajuću glavu za takvu jednu kreaciju“.
Komentarišući Duškovu posvetu na jednoj od knjiga „Beograde dobro jutro“ na kojoj mu je napisao „ovo malo mrva što će ostati iza mene“, Bećković kaže da su te „mrve“ nešto najdragocenije što je napisano na srpskom jeziku.
„Sve to što je pisao u stvari je građa za neko veliko delo koga je samo on bio dostojan. Mogu da zamislim kako ga je Duško zamišljao. Ali sve te rečenice koje tu čitamo — citati su iz tog velikog dela. Danas vidimo da, iako on sam nije verovao da će doživeti tu slavu koju je doživeo posle svoje smrti, da u stvari nijedan dan nije bio mrtav, otkad je na onom svetu“.
Ni sam Bećković nije u početku verovao da je Radovićeva ideja o čitanju aforizama s vrha Beograđanke pametna i dobra.
„Kad mi je rekao da će on svako jutro da govori sa Beograđanke po dva aforizma u sedam sati, ja sam mu kazao da veću glupost nisam čuo i da ne znam ko bi to ustajao u sedam sati da sluša Radio Studio B. Međutim, nastao je požar i poplava. Ostalo je da se priča kao anegdota kako je Žiki Stojkoviću, kada je po povratku iz Pariza jedno jutro hteo da uzme taksi, taksista rekao: „Ja sad moram da slušam Duška Radovića, a ako mnogo žurite, uzmite drugog“.
Koliko su Radovićeve reči bile i snažne i važne svedoči i to što su mu pripisivali razne izjave, često i one koje nikad nije izgovorio. Jednostavno, ko god je nešto slobodno i jeretički rekao govorio je da je to čuo — od Duška Radovića. Takvu reputaciju, podseća Bećković, stekao je i zahvaljujući istupima kad god su bile „neke gužve“ kakva se napravila povodom Predloga za razmišljanje ili za vreme demonstracija 1968. godine. Ono što je Duško govorio jedino je što je zapamćeno.
Ovde su nade i budućnost, tamo su aspirini i štake
„Sećam se da sam za vreme demonstracija na poziv studenata pošao na Medicinski fakultet i sreo Duška. Predložio sam mu da pođemo zajedno na Medicinski. Tamo su na vratima držali straže tako da se moglo ići samo na poziv i ako te znaju. Duško je tada bio nepoznat, ali smo ubedili te vratare i stražare da je on čovek kome se može verovati te su ga tako sa velikom sumnjom i rizikom pustili i dali mu reč. I on je izašao i otprilike ovako rekao: `Ovde je mladost, tamo je starost. Ovde je zdravlje, tamo je bolest. Ovde su nade i budućnost, tamo su aspirini, proteze i štake. Ovde su slike, tamo su okviri. Vama prete da će na vas da izvedu tenkove i da će tenkovi ući na Beogradski univerzitet. Rekord po broju ubijenih đaka u Srbiji drže Nemci. A ako neko želi da obori taj rekord, neka uđe. Sad je ovde vas više`. Onda se prolomio takav aplauz i toliko oduševljenje među tom decom... Ja sam taj govor zapamtio, a niko ga nije zapisao“.
Za ovog „priznatog genija“ prema Bećkovićevim rečima, književnost za decu je bila egzil, oaza gde se moglo igrati rečima i gde su se dvosmislice ipak trpele. U njoj je Duško sebi ogradio jedan prostor gde je bio suveren, a sve drugo prepuštao je drugima.
Da je ovaj „strašni lav“ među piscima za Matiju Bećkovića bio i neko čije je prisustvo duboko oplemenilo ne samo njegov nego i život njegove porodice, svedoče i podaci iz pesnikove porodične biografije.
„Kao moj sabrat Duško je bio venčani kum mom bratu Ljubomiru i krstio je njegove sinove, Vuka i Danila. Vuka je krstio pod Ostrogom, a Danila u Beogradu, s mitropolitom Amfilohijem. Kad je Vuk napunio godinu dana njegovoj baki, a mojoj majci, uputio je telegram sledeće sadržine: „Poljubi mi i pozdravi Vuka, moga kuma, a tvoga unuka. Kada bude prva krila steko, neka leti dugo i daleko. Sve što treba da nosi i ima, plaćeno je krvlju i kostima. Dušan Radović“.