RUSIJA

Ruski psiholog otkriva zašto ljudi viču i kako reagovati na agresiju

Ljudi počinju da govore glasnije i da viču kada su jako uzrujani ili nesigurni, uplašeni ili iznervirani. Šta osećamo dok vičemo i zašto to radimo, objašnjava ruski psiholog i predsednik Međunarodne akademije za psihologiju inovativnog razvoja Tatjana Čerepanova.
Sputnik
VAŽNO OBAVEŠTENJE

Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).

Psiholozi smatraju da na takav način ljudi pokušavaju da privuku pažnju na svoje probleme, podsvesno mole za pomoć i žele da se sve brzo promeni na bolje. Vika je, u stvari, način obraćanja onima koji nam prete. Ali zašto oni, umesto da priskoče u pomoć, naprotiv, uzvraćaju istom merom ili se kriju?

„Neko se ljuti, neko se oseća nemoćnim ili uzrujanim i sve to izaziva reakciju kada čovek počinje da viče. Odnosno, to je mehanizam koji se sastoji od tri komponente: naših misli, naših osećanja i našeg ponašanja. Kada osoba viče, ona napada, a onaj ko se plaši on se krije. Međutim, obično se sve to dešava nesvesno, mi ne kontrolišemo taj mehanizam koji nas tera da vičemo“, rekla je Čerepanova.

Viku drugi doživljavaju kao napad, a oni na koje je usmerena vika imaju dve mogućnosti – da odgovore ili da se povuku. Postoji i još jedan način reakcije, naterati onog ko viče da se sam izbori sa svojim emocijama i da ih eliminiše. Psiholozi mogu da nauče raznim tehnikama - na primer, na koji način pravilno razgovarati sa šefom koji ne poznaje druge oblike komunikacije sa podređenima osim razgovora povišenim tonom.
Doktorka smatra i da ako se u porodici razgovara povišenim tonom, onda deca nauče da je takvo ponašanje ispravno, a to je neprihvatljivo ponašanje.

„Ako su roditelji navikli da viču jedni na druge, onda će i dete prihvatiti takav model ponašanja. Takav 'emocionalni pljusak' u komunikaciji sa bliskim osobama za mene znači da sam ja ta koja ne može da se izbori sa svojim emocijama, pa sam zato vikala na svoje dete. Odnosno, ja sam mu predala svoju bol i rekla mu: ‘Ne mogu da se izborim sa tim, molim te izbori se ti kako znaš’. A šta detetu ostaje, ostaje mu samo da plače, prebrodi to i nastavi dalje“, objašnjava ruski psiholog.

DRUŠTVO
Ruski psiholog otkrio kada ćemo živeti sa manje stresa
Komentar