Mir je traganje za Bogom i sobom u vremenima neprestanih ratova

Ovako pozorišni reditelj Boris Liješević objašnjava savremenost i aktuelnost Tolstojevog remek-dela „Rat i mir“ koje već mesec dana prilagođava i postavlja na pozorišnu scenu. Premijera čuvene sage „o traganju za smislom, pravim životom i pokušajem da se odgovori na pitanje zašto živimo“, planirana je za 30. maj. Biće to tek druga pozorišna verzija jednog od najboljih svetskih romana postavljena na našim teatarskim scenama.

„Mislim da su mnoge stvari aktuelne i savremene, bez obzira na to što nas od pisca i njegovog romana deli mnogo vremena. Tolstoj kao da piše o svemu, o smislu života, ali i o smislu istorije i čovekove pozicije u njoj. Ono o čemu piše nije samo rat u smislu sukoba vojski, niti je mir samo ono što nastaje kada vojske potpišu primirje. Mislim da pored globalnog rata i mira pisac sagledava ta dva principa i na drugom planu, unutrašnjem, intimnom. Mir nije nešto što potpišu dva cara nego je nešto čemu svaki Tolstojev junak i svaki čovek teži. To je ono kad se Knez Andrej na austerličkom polju zagleda u nebo pa oseti mir i zapita se: `Bože, kako ranije nisam to osetio, ne bih morao ovoliko da jurim`. Takvom miru teži svaki čovek, a ne vidi ga upravo od rata koji vodi sam sa sobom, sa drugima, sa okolinom, sa porodicom, društvom…“

Da su rat i mir principi na kojima počiva i čovečanstvo i čovekov život potvrđuje ruski pisac koji sugeriše da čovek ratuje sam sa sobom da bi stekao mir, smatra Liješević.

Zato, kaže, i voli izazov koji donosi rad na ovakvim tekstovima, a to je traganje za načinima da ih što bolje prilagodi pozorištu.

„Volim kad nešto tako grandiozno pokušam da svedem na suštinu. Već tri, četiri godine planiram da postavim ovo delo u Narodnom pozorištu. Tolstojev `Rat i mir` ima preko šest stotina junaka, a sam roman ima neku dramaturgiju levka, sve se više sužava da bi se sveo na sami centar priče, a to je ljubavni trougao između Nataše Rostove, Andreja Bolkonskog i Pjera Bezuhova. Ko god to radio i kako god radili, svaka se inscenacija mora nekako suziti do te centralne tačke“, objašnjava reditelj.

Na pitanje da li je kao reditelj bliži knezu Bolkonskom ili Bezuhovu, Liješević precizira da oni u romanu nisu antagonisti, već najbolji prijatelji. To je, smatra, možda čak i jedino pravo prijateljstvo.

„Njih dvojica su različiti, jedan je vojnik i dete visoke aristokratije, drugi je kopile, vanbračni sin koji je upravo zbog toga neopterećen tradicijom, porodicom, nasleđem i može lakše i da voli i da posmatra svet. Bezuhov će preživeti, njegova ljubav će se izboriti zbog tog otvorenog pogleda na svet, društvo, ljubav, zbog te rasterećenosti, jer nije bio žrtva porodičnih ambicija kao knez Andrej.“

Objašnjavajući kako će za potrebe pozorišne predstave rešiti scene iz Borodinske bitke budući da zahtevaju masovnost, a teatar nema mogućnosti koje ima film, Liješević kaže da će se i ovde, kao i do sada, voditi načelom jednostavnosti i komunikacije sa gledaocem.

„Vodiću se time da nismo u bioskopu. Nismo na filmu u kojem moramo sve pokazati, nego u pozorištu gde znak može da igra umesto celine. Volim da na takav način sarađujem sa gledaocem i da se uzdam u njegovu imaginaciju. Jer, kad gledalac uključi imaginaciju, onda sve postaje moguće. Ovde jedan zvuk bombe može da nam donese Borodinsku bitku, jedan gest, jedan znak. Gledao sam neke značajne predstave gde je rat samo u pozadini, a gledao sam i Bondarčukov film gde su te scene spektakularne. Ali ja nisam reditelj takvih spektakala niti me zanima da postavljam neke bitke, niti znam to da radim. Mene zanima da ispričam priču o sudbinama ljudi i to tako da se svi zajedno sa njima zapitamo to što se oni pitaju.“

Kao neko ko za sebe kaže da ima utisak da kroz ceo njegov život idu neki ratovi – od vojnih intervencija do ratova mišljenja, Liješević veruje da i drugima neće biti teško da se identifikuju sa ovom pričom.

„Ovo je jedna generacija koja odrasta u ratu, formira se u ratu i koja prolazi kroz najdublje inicijacije baš zbog toga rata. Imam osećaj da život moje generacije stalno prate ratovi. Imao sam 14 godina kad je krenuo rat i ja od tad imam osećaj kao da se nikad nije završio. I što sam stariji sve više uviđam posledice tog odrastanja. Zbog toga moj rad u pozorištu i jeste neka vrsta mog traganja za mirom, ali i traganja za odgovorima šta je ljubav, šta je smrt. Tolstoj piše o smrti kao da ju je doživeo i vratio se. Tako duboko sagledava život i čovekovu potrebu da voli. I to nije ljubav prema jednom čoveku nego ona koja postaje ugao i perspektiva iz koje se posmatra život. Svaki Tolstojev lik želi da živi, tu sve pršti od života. Svakome je pokretač neka nepatvorena iskonska i sirova želja za životom, i kad se ženi, i kad se razvodi, i kad ide u rat. A to sve od nas traži snažnu predstavu, snažne izvajane scene, precizno oblikovane, sa puno strasti i ljubavi, sa puno različitih stremljenja. Traži da svaka scena pokuša da dohvati i dodirne večnost.“