Slikao je ono što o sebi nismo umeli ni smeli da kažemo, bio je običan genije

Ovim je rečima, otvarajući malu retrospektivnu izložbu „Šobajić: Trag“ u galeriji Zavoda za unapređenje kulturnog razvitka, likovni kritičar i reditelj Đorđe Kadijević portretisao jednog od najvećih srpskih i evropskih slikara.

Postavka na kojoj se našlo osam radova predstavlja počast velikanu i obeležava godinu dana od njegovog trajnog odlaska. Na njoj su predstavljene slike u kombinovanoj tehnici i ulja na platnu iz privatnih kolekcija kojima je obuhvaćen rani i pozni Šobajić –s kraja šezdesetih, onaj najupečatljiviji s kraja osamdesetih, kao i poslednja stvaralačka faza posle dvehiljaditih.

Ne skrivajući da mu je čast što stoji pred Miloševim radovima, Kadijević je izrazio i žaljenje što se prava retrospektiva nije upriličila u nekom većem, reprezentativnijem prostoru.

„Za mene je prosto neverovatno da jedan umetnik kakav je Šobajić, posle ovolike pauze otkako nas je napustio, doživljava jedno ovako simbolično podsećanje na sebe i na svoje delo. Prava stvar bi bila da je Muzej savremene umetnosti priredio veliku retrospektivu njegovih dela. A lako bi ga ispunio Šobajićevim delima od dna do vrha, s obzirom na to koliko je bio plodan stvaralac.“

Ipak, čak i ovakav skromni izbor slika, prema rečima ovog kritičara, nosi jasne tragove snažnog stvaralačkog fluida.

„Da je Miloš Šobajić negde drugo uradio ovo što je uradio ovde, bio bi rangiran u A kategoriju evropske i svetske umetnosti. Kod nas čak nije mogao da izbegne ni malicioznost koju je doživeo od svojih savremenika, konceptualnih umetnika, koji su umeli i javno da ga potcenjuju. On je bio čovek koji nije imao nimalo smisla za lični marketing, nije činio ništa da na neki način postavi svoje ime na odgovarajući pijadestal, čak ni u ovoj našoj lokalnoj sredini“, kazao je Kadijević.

Osvrnuvši se na, kako je rekao, dadaističku iskru podsmeha čoveku koja traje do današnjeg dana, ugledni kritičar fokusirao se na izložene Šobajićeve slike, na umetnikovu veštinu da na platnima stvori tačnu i snažnu sliku našeg vremena.

„Pogledajte kako izgleda čovek u Šobajićevom delu, to je naša slika, pokušajte da se prepoznate. To je ono što je prava tema govora o Šobajiću - njegova intuitivna, nagonski nametnuta a zatim prosvećena ideja o tome da se čovek ovog sveta, u ovom trenutku, u ovom naraštaju poslednjih sto pedeset godina ne može drukčije slikati. Mi smo rasparčani, mi smo otuđeni, mi smo – kako Šobajić diskretno kaže – ružni na način koji nije odvratan. I moramo se duboko zamisliti pred svakom njegovom slikom u kojoj ćemo naći sopstvene tragove. I kasnije, misleći na sebe zahvaljujući Šobajiću, prepoznaćemo mnogo toga što nismo umeli ni smeli da kažemo o sebi. On je kao i Vlada Veličković, Dado Đurić i još neki naši umetnici grandiozno prikazao čoveka u ovom istorijskom trenutku.“

Otuda i uverenje da vreme u kojem će ovo delo dobiti mesto koje zaslužuje - tek dolazi.

„Šobajić će se znati i kada mnogi budu zaboravljeni i sve bude u magli prošlosti. Tada će iz svesti budućih generacija izaći ideja pravog respekta prema umetniku koji pokazuje, bolje nego išta drugo, sve što je bilo za njegovog života i što se stvarno događalo: ko smo bili, šta smo radili, šta je slika našeg naraštaja.

Friziranje stvarnosti se Šobajiću nije moglo desiti, podsetio je Kadijević i dodao da je ovaj umetnik zapravo bio pravi realista.