VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Podrazumeva se, ovakvim etiketiranjem implicira se da su „otpali“ ili „odmetnuti“ sami krivi za to. Jer ti i takvi ne ispunjavaju elementarne kriterijume da ostanu deo svetske politike i učestvuju u procesu donošenja odluka.
Pojam je konačno uobličen za vreme drugog Klintonovog mandata, mada se na ovoj temi radilo još od vakta Ronalda Regana. Uglavnom su njime označavana rukovodstva Severne Koreje, Irana, Avganistana do 2001. godine, Iraka u eri Sadama Huseina, Libije tokom vladavine Moamera Gadafija.
Džordž Buš mlađi je dodatno „kitio“ svoja obraćanja sa konceptom „osovina zla“ koju formiraju otpadnički režimi. Ili otpadničke države. Ratovi, reakcije, mere ili sankcije upereni tobože protiv režima, gotovo uvek su usmereni protiv celokupnih država, stanovništva koje u odnosnoj zemlji živi, privrede, institucija. Izolovati režim a da se ne izoluje država najčešće nije moguće.
Histerično proglašenje Rusije za „otpadničku državu“
Elem, protiv otpadničkih država dozvoljeno je sve. I bukvalno sve! Sa otpadnicima nema „dijaloga“, mirovnih konferencija i sporazuma. I kada se nekakvi razgovori vode, obično na to natera nužda, a isposlovana rešenja nazivaju se privremenim. Ništa dugoročno, ništa trajno, zapečaćeno.
Uostalom, baš zbog toga što su „otpadnici“ sami krivi za položaj u kojem su se našli, baš zbog toga što su „odmetnuti“ jer nisu moralno i vrednosno „dorasli“ savremenom svetu, njih mogu i lagati da bi im potkopali pregovaračku poziciju, njima mogu nerealno obećavati šta god kako bi im se oslabila pažnja, sa njima ono privremeno potpisano ne mora se poštovati. To što se radi protiv njih nije greh. Otpadnicima se dugoročna, trajna rešenja nameću, oni moraju biti naterani da na to pristanu. Kao Husein, kao Gadafi.
Jakov Kedmi primetio je takav pristup kolektivnog Zapada protiv Rusa i Rusije. „Vi ste sada van zakona! Vaša zemlja je van zakona! Vaša kultura! Vaši sportisti! Vaša istorija! Vi niste u zoni dejstva njihovih zakona. A vi razmišljate: kako da živimo po zakonima koji za nas ne važe! Kako ćete živeti u tom bezakonju? Po zakonima koji se krše da bi vas ugušili?“
Zapad bi da izopšti Rusiju
Rusi i Rusija su, što se Zapada tiče, izopšteni! Iz međunarodnog poretka, civilizacije, globalnih tokova, procesa odlučivanja. Zato je protiv njih dozvoljeno sve! I bukvalno sve! Zato se sa repertoara skidaju Dostojevski i Čajkovski, izbacuju sportski klubovi i reprezentacije iz međunarodnih takmičenja, teraju studenti sa fakulteta. U Oksfordu je opljačkana crkva, u minhenskoj klinici zabranjen ulazak ruskim i beloruskim pacijentima, lepe se plakati sa uvredljivim sadržajima po izlozima...
Histerija traje, ludilu nema kraja, uočava se i rasizam u pojedinim antiruskim delanjima. Dugo „negovani“ stereotipi o surovim, arogantnim, bezosećajnim i bahatim Rusima danas se mogu saopštavati kao nepobitne i dokazane činjenice. Iz istih razloga se o Rusiji slobodno može govoriti kao o činiocu nestabilnosti, remetilačkom faktoru, azijskoj despotiji, opasnom elementu, nepredvidivoj sili. Čak je i zagriženim moskovskim liberalima teško da ovo isprate, mada će i o tome, o situaciji u samoj Moskvi, zapadni mediji ciljano izveštavati drugačije, ubeđujući svoju javnost u neminovnost skorašnjeg prevrata i rapidan pad Putinove popularnosti, tako proizvodeći još jedan razlog za nastavak histerije i ludila.
Tu se pojavljuje i ključni problem...
Ključni problem u svemu jesu budući politički odnosi sa novom „otpadničkom državom“. Kako regulisati bilateralnu komunikaciju nakon završetka histerije i ludila? Kako raditi unutar međunarodnih organizacija čiji je važan član Ruska Federacija? Kako vratiti poverenje u poštovanje brojnih međunarodnih konvencija i preuzetih obaveza?
Ako su Rusi stavljeni van zakona, ako je protiv Rusije dozvoljeno sve, uključujući i nepoštovanje dogovorenog, ako je plan da izopštavanje bude trajno, a eventualni dogovori privremenog i taktičkog karaktera, kako će onda „funkcionisati“ Evropa, ima li stabilnosti u ukupnim međunarodnim odnosima, šta će se dešavati u domenu regionalne bezbednosti u raznim krajevima sveta!?
Posmatrano sa stanovišta istorije, geografije, ekonomije, politike, energetike, vojnih potencijala i da ne nabrajamo dalje – Rusija se ne može porediti sa Libijom. Niti sa Irakom. Čak i da na stranu stavimo pitanje (ne)legitimnosti koncepta „otpadničkih država“ kao takvog, ovakav pristup je u ovom konkretnom slučaju nemoguć. Zato će i posledice biti velike, nepredvidive, podrazumevaće i brojne reciprocitete koje zagovornici primene ove teorije jednostavno neće moći izdržati.
Batina sa dva kraja
Kolektivni Zapad i dalje veruje kako je svet zapadnocentričan, samim tim i da su oni vlasni ostale proglašavati „otpadnicima“ ili „odmetnicima“. Pa onda i kreirati svoju verziju istine. Pa potom i dopuštati dozvoljenim u toj borbi sve što ikome može pasti napamet. Svet se značajno promenio, monopola na kategorizacije i klasifikacije učesnika u međunarodnim odnosima više nema, istina nije jedna niti je u borbi sve dozvoljeno. Odnosno, ako se „sva sredstva“ primenjuju, onda treba biti spreman i da se sve recipročne mere istrpe.
U ovom slučaju batina ima dva kraja. Ranije je teza o izopštenima iz međunarodnog poretka još i prolazila. Bile su drugačije okolnosti, teorija je dokazivana u praksi nad daleko slabijima. Danas je sve drugačije. Nije ovo više vreme Regana, još je manje vreme Klintona. Ko se do sada nije u to uverio, ubrzo će shvatiti.