Iranske pesnikinje, glas pobune protiv Boga koji je oduvek zevao

„Uplašena žena je pesnikinja sateranja u ćošak u kući punoj buke“, nadovezuje se stihovima Rira Abasi, pesnikinja iz Teherana.

Ova jedinstvena stihovana povest o životu iranskih žena ispisana iz pera nekih od njih, predstavlja i borbu ovih autorki da se snagom svojih poetskih glasova posle mnogo vremena nametnu i dospeju u centar pažnje persijske književnosti.

Do kraja devetnaestog veka, vrlo malo iranskih književnica imalo je priliku da pokaže svoj talenat. U klasičnoj persijskoj poeziji žene su bile prisutne, ali ne kao pesnikinje, nego kao tema pisanja. Sa toliko prepreka za žene u istoriji iranske kulture, poezija je postala jedini oblik umetnosti koji je preostao ženama piscima da izraze svoja osećanja. Njihovi poetski pokušaji u fokus su stavljali promenu pravca od ljubavnih pesama ka subjektivnim uvidima i razmišljanjima.

O tome svedoči i zbirka „Savremene iranske pesnikinje“ koja, prema mišljenju urednika „Imprimatura“ Borisa Maksimovića objedinjuje ženski pogled na savremenu iransku stvarnost. U njoj nisu zastupljene samo pesnikinje koje žive u Iranu, već i one koje su Iranke poreklom, a žive rasute po celom svetu, od Trinidada i Tobaga do Amerike.

„Bez obzira na to odakle dolaze, pesnikinje predstavljene u ovoj zbirci pokazuju nam ženski pogled na stvarnost u zemlji u kojoj život žene nije nimalo lak“, kaže Maksimović.

Savremene iranske pesnikinje glasom pobune upozoravaju da je teško biti Iranka, a još i pesnikinja. Ipak, ta im je snaga dopustila da postave književne trendove u svoju korist. Posle Islamske revolucije one se osvrću na probleme žena i porodice preko kojih se dotiču i tema rata, patrijarhata, ženske lepote.

„Ova poezija u isto vreme je i brutalna i nežna. Mnoge od pesama iznijansirane su, a opet događaji o kojima se peva ne baš ugodni. To su priče o nasilju, o hiljadama nijansi patrijarhata koje neko može da iskusi u zemlji kakav je Iran. Opet, čitajući ove pesme, mi osećamo divljenje prema toj zemlji, prihvatanje tradicije, ponos na zemlju kakva god ona bila. Zbirka je kompleksna kao i sam Iran. S jedne strane to je zemlja na koju je uperen jednoličan pogled, a s druge je to strahovito bogata kulturna tradicija i ova je zbirka samo jedna kap u tom moru“, objašnjava Maksimović.

Stihovi Šole Volpi upozoravaju: „Ja sam žena.. Gledati u mene je greh.. Čuti moj glas je iskušenje... Zločin je da mislim“, isto kao i pesme Persis Karim koja poetski obrađuje pogubljenje šesnaestogodišnje devojčice Atefe Rađabi.

„Ova knjiga nije samo priča o traumama u jednoj kompleksnoj zemlji, ima ovde pesama koje nisu lake i trivijalne, ali su o svakodnevnim stvarima. Jedna od takvih za mene je pesma Persis Karim ’U slavu velikih noseva’ koja zapravo govori o kompleksnom odnosu muža i žene i o tome da i nos može biti izvor ponosa. Ima dosta pesama koje preko nekog specifičnog dela stvarnosti, nimalo traumatičnog i bolnog donose novi pogled na istoriju iz ženske perspektive“, ističe Maksimović.

Ima u poeziji Lejle Farđami, Rire Abasi, Persis Karim, Suzab Atefat Pekam, Šeide Mohammadi i drugih pesnikinja zastupljenih u ovoj zbirci i ironije i satire, ima ljubavi, ali ima i mržnje. Njihova pisma upućena su simboličkoj figuri oca, mužu, njihovim silovateljima, ubicama...

„Ovo je pismo za današnji dan: za dan kojim sam oprostila“, piše u pesmi „Pismo ocu“ Lejla Farđami i otvara vremenski prostor koji seže u ranu istoriju persijske kulture. Mitološki narativ doseže i Šima Kalbasi u stihovima:

Koliko njihova poezija osvešćuje poziciju žene, one koja je unapred ućutkana i koja po rigidnim pravilima zajednice ne može čak ni da artikuliše svoj glas, potvrđuje i Maksimović koji navodi da su mnoge od ovih pesnikinja plaćale visoku cenu za to što su se bavile poezijom. Bliskost sa temama koje i naš narod opterećuju, ali i univerzalnost ovih pesmama objašnjavaju i reakcije domaće publike koje su, prema rečima Maksimoviće, bile više nego pozitivne.

„Moram da priznam da je naša publika gladna kulturnih proizvoda sa Istoka. Naša izdavačka kultura previše je pod uticajem anglosaksonske književnosti, svi resusri su na zapadnoj strani i većina naše kulturne ponude dolazi sa Zapada. Vidi se kod naše publike glad za nečim što odudara od šablona koji nam se plasira sa Zapada“, zaključuje urednik „Imprimatura“.

Kako Jelena Mandić, koja je ove pesme prevodila s persijskog i engleskog jezika, u pogovoru kaže:

„Ovo su snažni, neposredni, univerzalni ženski glasovi koji svedoče o borbi i poziciji žene u svetu i umetnosti, o ograničenjima i zamkama na koje svaka pobuna nailazi i načinima da se, pišući i obznanjujući svoj svet lepote i užasa, bude angažovanim i aktuelnim“.