VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Za mnoge građane Rusije, kampanja za „ukidanje“ njihove zemlje, koja je za rezultat imala rusofobiju bez presedana, predstavljala je šok. Ali u stvarnosti, takve akcije niti su najnoviji izum, niti isključivo emocionalni gest koji diktira nemoć (mada se bez toga nije moglo). Iza njih je praktično obračun zasnovan na istorijskom iskustvu.
Kako bi se pronašla analogija potrebno je vratiti se na početak devedesetih godina prošlog veka. Tada se sa sličnom kampanjom omalovažavanja prva suočila Jugoslavija, čije su se vlasti usudile da se bore kako bi očuvale teritorijalnu celovitost zemlje. Prema Beogradu, koji u to vreme nije imao podršku tada oslabljene i od Vašingtona zavisne Moskve, primenjen je najveći mogući arsenal sankcija, koji je bio propraćen nizom bojkota, od ekonomskih do sportskih, kao i naporima da se demonizuju Srbi u svesti međunarodne javnosti.
Srpski narod je u očima drugih bio „označen“ kao odgovoran za krvoprolića u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Na zločine hrvatske vojske, koja je organizovala masovna etnička čišćenja u Srpskoj Krajini, kao i Bošnjaka, koji su sarađivali sa islamskom terorističkom internacionalom sve do Bin Ladena, svetski mediji, zapadni političari i diplomate su najčešće zatvarali oči.
Dehumanizacijom Srba u vodećim svetskim medijima je pripreman teren za novu kampanju kako bi se osigurala podrška NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Širokim masa su na već izgrađenom temelju antisrpskih stereotipa nametali ideju da Beograd vrši nemilosrdno etničko čišćenje na Kosovu i da treba sa snosi zasluženu „kaznu“, dok su pobunjenici sa Kosova (koji su u realnosti teroristi, narkodileri i ratni zločinci) bili predstavljani kao heroji...
Srbima je nametnut osećaj krivice za njihova lična stradanja usled kampanje NATO-a, a kao iskupljenje i šansu za rehabilitaciju predlagano je da se žrtvuje nacionalni suverenitet: da se pod stranim tutorstvom sprovede obojena revolucija, da se kao žrtva prinese svrgnuti sa vlasti Slobodan Milošević, da se pomire sa otcepljenjem Crne Gore i prihvate proglašenje nezavisnosti Kosova.
Takav „put očišćenja“, pritom, po mišljenju njegovih ideologa, još nije sproveden do kraja – stanovništvu i srpskoj političkoj eliti redovno se stavlja do znanja da je za praštanje grehova 90-ih godina potrebno konačno „predati“ bosanske i kosovske sunarodnici, da se Srbija okrene od Rusije, a poželjno je da i preda zahtev za stupanje u u tu istu Alijansu, koja je nekada bombardovala srpske gradove kasetnim bombama. Poniženje treba da bude potpuno i apsolutno.
U članku se navodi da treba odati priznanje srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je stajao na putu potpunog gaženja nacionalnog ponosa, ali niko sada ne može reći, koliko će dugo Beograd moći da obuzda pritiske spolja i iznutra.
Sada predlažu da upravo tim putem, dobrovoljnog klečanja i samobičevanja, sada krene ruska inteligencija, srednja klasa, mladi. Zapadni politički tehnolozi rade po već sada oprobanom balkanskom scenariju. Nacionalisti u Ukrajini mogu koliko god hoće da pokazuju stranim dopisnicima kukasti krst, muče zarobljenike ispred kamera, prete ubistvima porodicama ruskih vojnika u direktnom programu, jer će ti „ekscesi" biti marljivo eliminisani iz svesti javnosti.
Rusi su, nezavisno od toga, da li su učesnici u operaciji, pružaju humanitarnu podršku stanovnicima Donbasa ili jednostavno imaju apolitični stav dehumanizovani u očima zapadnog konzumenta informacija. Žigosanje se jedino može izbeći ako se javno odreknu domovine, nešto slično onome što je prošle nedelje uradio bivši ministar inostranih poslova Andrej Kozirev.
U intervjuu za „Fajnenšnal tajms“ on ne samo da je pozvao Zapad da natera njegov narod da maksimalno strada i da Ruse tretiraju kao građane nacističke Nemačke 1940. godine, nego je i čak izrazio žaljenje što ne može lično da ode u Ukrajinu i da tamo ratuje protiv svojih sunarodnika. To je, najverovatnije, viši stepen „svesti“ koji bi, po mišljenju Zapada, trebalo da demonstriraju Rusi.
Pokušaji da se putem psihološkog rata, ucena i banalnog zastrašivanja nateraju građani Rusije da se okrenu od svoje države najverovatnije će izazvati suprotan efekat.
"I dalje imamo slobodu izbora kada je reč o stvaranju saveza i pokušajima izolacije. U američkim medijima pojavljuju se uzvici čuđenja: 'Rusija nije baš toliko izolovana, svet se, ispostavlja se, ne svodi samo na Zapad.' Čak će i kolektivni Zapad vremenom shvatiti da prekidajući vekovne veze i demonizujući Moskvu, ne gubi manje od Rusije, nego možda čak i više. Humanitarni prostor Saveta Evrope još do juče je obuhvatao grandiozne teritorije, a danas se sveo na region Sredozemnog mora i okolinu. Da li je to ta velika Evropa o kojoj su sanjali ugledni političari, filozofi i diplomate iz prošlosti? Ili samo geopolitički privezak Sjedinjenih Američkih Država?", zaključuje se u članku.