Zapad u gromoglasnom nadgornjavanju oko definisanja težine ruskog „prestupa“ zaobilazi osetljivo pitanje koje je ujedno i ključ za razumevanje novonastale situacije: šta je Kijev radio osam godina te da li je ovakav epilog bio očekivan ali i jedino moguć?
Rusija je izgubila strpljenje
Osam godina Ukrajina ništa nije činila i za to nečinjenje je imala punu podršku Zapada, decidan je analitičar Aleksandar Pavić.
„ Za sve ove godine Ukrajina ne samo da ništa nije radila povodom Minskih sporazuma, već se istovremeno aktivno naoružavala da bi u jednom trenutku pomenula i mogućnost povratka u nuklearni status. Ovde se, dakle, ne radi samo o odugovlačenju Ukrajine u rešavanju nastale krize nego o direktnoj opasnosti da se nuklearne rakete nađu na ruskim granicama. Rusija je izgubila strpljenje, ali ne posle osam nego posle 30 godina jalovih pregovora sa NATO-om i Zapadom oko principa nedeljivive bezbednosti na celom Evroazijskom prostoru od Lisabona do Vladivostoka. Ukrajina je bila samo nastavak pohoda na Istok i širenja NATO-a, a cilj jasan - osvajanja Rusije i otvaranje puta ka Pekingu“.
U svetlu propalih Minskih sporazuma, Pavić skreće pažnju na činjenicu da ukrajinska strana uz podršku Zapada nikada nije stupila u ozbiljne pregovore sa predstavnicima DNR i LNR.
„To nije nikad ni pokušano. Ono malo razgovora na početku je bilo fingirano, i bez ozbiljnih namera“.
Nad genocidom se ne ćuti
Da je Kijev imao stabilnu, samostalnu a ne, po rečima Putina, marionetsku vlast, Ukrajina je, kaže Pavić, mogla da zadrži Lugansku i Donjecku republiku u svojim granicama.
„ Zapad je instalirao svoje marionete u Kijevu i nijedan režim nije mogao da radi u skladu sa interesima same Ukrajine i Rusije, i celog regiona. Da je postupio po dobroj veri, spreman na razgovor, kijevski režim bi danas imao dve autonomne oblasti ali obe u granicama svoje zemlje. To njima nije bilo dovoljno. Oni su hteli teritoriju bez Rusa. Niko od ruskog stanovništva u Donjecku i Lugansku nije bio spreman da prihvati tako nešto kao što ni Rusija nije mogla da prihvati da se duž njenih granica dešava genocid nad ruskim narodom, a sada i ruskim građanima u Donjecku i Lugansku. Kijevski režim je propustio šansu da sačuva teritorijalni integritet“, tvrdi Pavić.
Da nije bilo obojene revolucije 2014. i instaliranja antirusa i nacista na čelo zemlje, danas bi, uveren je Pavić, i Krim bio u sastavu Ukrajine.
Sporazum kao sredstvo rata
Pavić podseća da aktivno miniranje Minskih sporazuma od strane Ukrajine nalikuje miniranju Briselskih sporazuma od strane kosovskih Albanaca. I jedni i drugi, uveren je, uživaju podršku Zapada, pre svih Vašingtona i Londona.
„Ne zaboravimo da se na Zapadu sporazumi koriste kao još jedno sredstvo rata a ne kao mogućnost iznalaženja mirnog rešenja. Imamo iste aktere koji namerno raspiruju krizu kako na KiM i našem regionu, tako i u Ukrajini. To je isti rukopis“, zaključuje Pavić.
U najnovijoj emisiji „Moj pogled na Rusiju“ Ljubinka Milinčić odgovora na pitanje da li Putin obnavlja rusku imperiju:
Pogledajte i Sputnjikovu specijalnu emisiju o dešavanjima u Donbasu: