Marko Milovanović je rođen u godini prvog velikog uspeha Partizana u 21. veku, te 2003. godine, a sa punoletstvom je stigla i velika čast – klub čiji je član od sedme godine video je u njemu zalog za budućnost, snagu koja bi mogla da vrati crno-bele na stari, šampionski kolosek.
„U Partizanu se osećam kao kod kuće, ceo život sam tu, volim Partizan i za Partizan igram samo iz ljubavi, mislim da samo tako može da se igra za ovaj klub. Fokusiran sam samo na Partizan i ništa me drugo ne zanima, mlad sam i želim da ostavim dubok trag ovde“, započeo je Milovanović razgovor za Sputnjik.
Nije bilo nikakve pompe u momentu kada je Milovanović iz omladinskog stigao u prvi tim, to je već dobro poznati manir kluba iz Humske da svoju decu ne diže u nebesa, već da mirno čeka da stasaju.
Poslednji u nizu takvih slučajeva su Nikola Milenković i Strahinja Pavlović, momci koji su ispod radara stigli do prvog tima Partizana, a sada su stubovi odbrane reprezentacije Srbije i sigurni učesnici Svetskog prvenstva u Kataru.
Marko je svestan tog puta i spreman je za veliki rad kako bi od svog talenta izvukao najveći kvalitet.
„Dočekao sam šansu, iskoristio je na najbolji mogući način, trudiću se da nastavim niz, da se što bolje pokažem. Vidim da mogu mnogo da napredujem, u svim segmentima igre. Da, imam mnogo mana i prostora za napredak, ali je sjajno što već i sa time mogu da igram na ovakvom nivou, gde ću biti kada budem bio na svom maksimumu...“
Kvalitet ne dolazi samo s fudbalskim treningom – već je u mnogo slučajeva potvrđeno da je šire obrazovanje neophodno za bolje razumevanje igre, zadataka, a 196 centimetara visoki špic to posebno apostrofira.
„Bio sam odličan učenik u osnovnoj školi, dobio sam Vukovu diplomu i bio đak generacije, prve dve godine Medicinske škole u Zemunu sam pohađao redovno, treću i četvrtu zbog prakse i obaveza vanredno, ali planiram da nastavim da se školujem, želim da završim fakultet, obrazovanje mi je veoma bitno“.
Dva gola na dve utakmice, u momentima kada je Partizan ostao bez svog prvog napadača Rikarda Gomeša, značili su i da Marko hitro stiže u beležnice skauta brojnih stranih klubova, koji budnim očima prate sve što se dešava na srpskom tržištu.
Marko je ostao imun na „zveckanje“, kao i uprava Partizana – odbijene su milionske ponude, dogovoren ostanak, a svi parametri ukazuju na to da će aktuelna cena od 1,2 miliona evra u narednom periodu biti daleko veća.
Srećom, Milovanović za saigrače ima i povratnike u klub, momke koji su gotovo u njegovim godinama odlazili u inostranstvo i, ispostavilo se, grešili, pa morali da se vrate nekoliko koraka unazad da bi pronašli stari put.
„Oni su prošli kroz sve što ja sada prolazim, daju mi savete, važan je u svemu i odabir kluba i vremena u kome se to desi. Nikada se ne zna gde budućnost može da te odvede, ali ja ne razmišljam previše o tome, ne opterećuje me to, fokusiran sam na Partizan“.
U svemu, Marko ima briljantnog mentora, možda i najboljeg mogućeg – to je Aleksandar Mitrović, još jedan Smederevac, još jedan fudbalski golgeter, još jedan momak koji svim srcem voli crno-bele boje.
„Rekao bih da bih bio prezadovoljan da ostvarim bar deo Mitrovićeve karijere, on je ispisao istoriju srpskog fudbala, fantastičan je igrač sa fenomenalnom karijerom. Ja sam kao desetogodišnjak boravio kod njega, živeo sam mesec dana kod njega, trenirao sam u mlađim kategorijama Anderlehta. U kontaktu smo, čujemo se koliko njemu dozvole obaveze. Sigurno je da se ugledam na Mitrovića, a od stranih fudbalera izdvojio bih Halanda i Ibrahimovića, zbog slične građe i načina igre“, zaključio je Milovanović.
Prolećna polusezona će biti prilika za 18-godišnjaka da pokaže koliko je napredovao na pripremama, a trener Aleksandar Stanojević će sasvim sigurno znati kada je pravo vreme da svog pulena gurne u vatru – ni premalo, ni previše, taman koliko treba da bi Partizan i srpski fudbal, ali i Smederevo, dobili novog zlatnog napadača, reprezentativca i ambasadora Srbije.