Vizuelni svet se neprekidno menja, kao i naš vizuelni prijem zbog treptanja i činjenice da su oči, glava i telo često u pokretu.
Radi lakšeg razumevanja kako sve to izgleda, možete i sami da napravite eksperiment. Stavite mobilni ispred očiju i napravite uživo snimak dok se šetate i gledate različite stvari. Haotičan snimak je upravo ono sa čime mozak mora da se bori u svakom trenutku.
To se može videti i na sledećem video-snimku. Beli krug sa desne strane prikazuje potencijalne pokrete očiju, a mutna mrlja sa leve otkriva nagle vizuelne prijeme u svakom trenutku.
Ipak, ljudi uprkos tome svet doživljavaju kao stabilno okruženje, pa se postavlja pitanje kako mozak stvara tu iluziju stabilnosti.
Mozak kao vremenska mašina
Naučnici su u novoj studiji otkrili novi mehanizam mozga koji, između ostalog, može da objasni pojavu iluzorne stabilnosti.
Kako su zaključili, mozak automatski ublažava vizuelni prijem i umesto da analizira svaki pojedinačni trenutak, daje nam prosek onoga što smo videli u poslednjih 15 sekundi.
Mozak zapravo spaja objekte da bi izgledali što sličnije jedni drugima i tako nas „zavara“ da vidimo stabilnije okruženje. Taj koncept „življenja u prošlosti“ mogao bi da bude i objašnjenje zašto ne primećujemo suptilne promene.
Drugim rečima, mozak je poput vremeplova koji nas neprestano vraća u prošlost ili poput aplikacije koja svakih 15 sekundi objedinjuje naš vizualni prijem u jedan utisak da bi mogli da se nosimo sa svakodnevnim životom.
Kako prenosi portal „Conversation“, kada bi se naš mozak ažurirao u stvarnom vremenu, svet bi izgledao kao poprilično haotično mesto sa stalnim fluktuacijama svetla, senki i pokreta. Osećali bismo se kao da sve vreme haluciniramo.
Naučnici su kreirali iluziju da bi bolje ilustrovali na koji način funkcioniše ovaj mehanizam mozga. U sledećem video-snimku prikazano je u trajanju od 30 sekundi kako lice na levoj strani polako stari, a ipak vrlo je teško da se uočiti punu razmeru promene.
U stvari, percipira se da lice sporije stari nego što je to zapravo slučaj.
Magičnih 15 sekundi
Da bi testirali tu iluziju, naučnici su analizirali vizuelnu percepciju stotina ljudi od kojih su tražili da pogledaju krupne planove lica koja se hronološki menjaju po godinama u snimcima od pola minuta. Na pitanje da procene starost lica, učesnici su gotovo uvek naveli starost lica koja je predstavljena 15 sekundi ranije.
Kako su zaključili, mozak nas neprestano vraća u prethodnih 10 do 15 sekundi, kada je lice izgledalo mlađe. Umesto da vide najnoviju sliku u realnom vremenu, ljudi vide ranije verzije, jer se mozak „ažurira“ svakih 15 sekundi.
Suštinski, mi recikliramo informacije iz prošlosti, jer je to efikasnije i brže.
Takođe, naš vizuelni sistem ponekada žrtvuje tačnost zarad blažeg vizuelnog doživljaja sveta koji nas okružuje. To može, primera radi, da objasni i zašto dok gledamo film ne primećujemo neke suptilne promene, kao što je razlika između glumaca i njihovih dublera.