Nikola Šainović o Rambujeu: Da su nam tada ponudili Rezoluciju 12 44, ne bi bilo rata

Šainović je uveren da rata ne bi bilo da su Srbiji tada dali Rezoluciju 12 44. Umesto toga, u Rambujeu je ponuđen dokument koji je za nas bio neprihvatljiv, pa je očigledno, kaže Šainović, da je neko želeo rat, a ne mir.

Šta je prethodilo Rambujeu

Međutim, kako ističe Šainović, treba sagledati i sve ono što je prethodilo Rambujeu.

„U leto 1998. godine bio je u završnoj fazi Sporazum o obrazovanju, jedini sporazum koji su potpisali Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova. I u to vreme je počela i fizička priprema za njegovu realizaciju, određuju se prostorije i studenski domovi za albanske i srpske studente. U oktobru je trebalo da počne nastava i da se taj veliki sporazum realizuje uz posredovanje Vatikana“, priseća se Šainović.

Preokret se dešava kada se na korak od pomoćnika državnog sekretara Amerike pojavljuje pripadnik OVK sa kalašnjikovom, dodaje on, imajući u vidu susret Ričarda Holbruka sa pripadnicima OVK u Juniku.

„Da li treba da kažem da pored pomoćnika državnog sekretara jedne velesile, kakva je tada bila Amerike, ne može ni kisela voda da se donese bez provere, a kamoli kalašnjikov, osim ako se tako ne aranžira. To je bila demonstracija Albancima da Amerika od tada — a to je bio negde kraj juna 1998. godine — podržava OVK“, objašnjava Šainović.

OVK postaje partner Amerike

Tada su pripadnici OVK dobili od Amerike obećanje da će oni dobiti nezavisnu državu, dakle, ne daju SAD obećanje Rugovi, nego pripadnicima OVK.

„Oni kreću uz američku podršku u borbu i to traje i danas. U kontekstu toga je došlo i do sporazuma Milošević—Holbruk, koji prvo uvodi verifikacionu misiju OEBS-a na čelu sa Vilijamom Vokerom, koja resetuje OVK i to je u stvari put koji je krenuo ka ratu. A na tom putu je bio Rambuje, u kome se od nas traži na poslednjoj od 70 stranica, u poslednjem pasusu, da mi treba da potpišemo da NATO praktično okupira celu tadašnju Jugoslaviju“, navodi naš sagovornik.

Cilj je bio da Srbija prihvati NATO

Šainović objašnjava da je to značilo da Srbija stavi NATO-u na raspolaganje sve luke, aerodrome, ceo prostor gde bi oni mogli da nose oružje po svom nahođenju i da mogu da liše slobode koga god oni smatraju da treba i da ga odvedu pred odgovarajućeg službenika, a ne pred sud.

„To je trebalo da traje tri godine, a onda bi se odlučila sudbina Kosova i Metohije na referendumu, dakle, voljom naroda, kako je pisalo, što je jedno te isto i što je čisto davanje nezavisnosti unapred. Trebalo je znači da jednim potpisom prihvatimo i okupaciju Jugoslavije, i mehanizam za nezavisno Kosovo. Naravno, to nismo mogli i odbili smo“, seća se Šainović.

Kako napominje, drugačije se nije moglo, bilo je uzmi ili ostavi.

„Dokaz za to je ono što je izneto u mojoj odbrani u postupku protiv mene koji se vodio u Haškom tribunalu, gde su prikazani dokumenti i fotografije sa sastanaka kod Bila Klintona, tadašnjeg predsednika Amerike, koji je tokom bombardovanja SRJ primio delegaciju naših Srba iz Amerike“, kaže Šainović.

Dokazi u arhivi Haškog tribunala

„Došli su da ga pitaju kada će prestati bombardovanje, a on im je rekao dve stvari: bombardovanje neće prestati jer je u pitanju kredibilitet NATO-a, Amerike i njega kao predsednika, a nije važno od čega je počelo. A drugo što je rekao jeste da „to što smo dali Miloševiću u Rambujeu, to ne bih ni ja potpisao“. To je ušlo u haške dokaze“, ističe sagovornik Sputnjika.

Bombardovanje je, kaže Šainović počelo jer smo odbili da potpišemo ponuđeno u Rambujeu, a završilo se Rezolucijom 12 44.

„U Rezoluciji 12 44 piše sve ono što smo mi u Rambujeu rekli da je donja crvena linija ispod koje mi ne možemo da idemo. A to znači suverenitet Srbije i Jugoslavije nad KiM. O tome u Rambujeu nisu hteli ni da pričaju. Odbili su i razoružanje OVK, kao i da deo naših snaga ostane na KiM i tako dalje. Ostaje pitanje za istoriju — zašto nam u Rambujeu nisu dali Rezoluciju 12 44“, pita Šainović.

Pregovori završeni ultimatumom

Pregovori u Rambujeu završili su se ultimatumom koji je bio uvod u NATO agresiju na SRJ. Na njima su učestvovali predstavnici tadašnje vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz prisustvo međunarodnih zvaničnika.

Konferenciju koja je trajala do 23. februara inicirala je Kontakt-grupa, na čelu sa Kristoferom Hilom iz SAD, Borisom Majorskim iz Rusije i Volfgangom Petričem iz Evropske unije. Delegaciju Kosova predvodili su Ibrahim Rugova, Hašim Tači, Edita Tahiri i Fehmi Agani, a srpsku stranu predstavljali su Ratko Marković i Nikola Šainović.

Nakon 17 dana pregovori su neuspešno završeni, zbog čega je Kontakt-grupa donela odluku da se nastave 15. marta u Parizu. Međutim i druga runda pregovora završena je bez rezultata posle četiri dana. Delegacije Srbije i kosovskih Albanaca potpisale su 18. marta različite sporazume — srpska delegacija sopstveni predlog Sporazuma o samoupravi na Kosovu, a delegacija kosovskih Albanaca sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači.

Treća runda pregovora održana je 22. marta a tadašnji specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk nije uspeo da ubedi bivšeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića da prihvati ponuđeni sporazum o Kosovu i razmeštanje stranih trupa u pokrajini.