U sukobu Amerike i Rusije najveću katastrofu bi mogla da pretrpi — Evropa

Da li nam sledi „Jalta 2.0“? Poslednji razgovor američkog i ruskog predsednika neki su okarakterisali i tako! Zapravo, pojam „Jalta 2.0“ prvi put je upotrebljen 2017. godine u kontekstu razgovora Donalda Trampa i Vladimira Putina.

Tada je ovakav mogući scenario od strane „prodemokratskih“ američkih analitičara kvalifikovan kao ekstremno negativan. Jer, povuklo bi za sobom brojne ustupke Rusima i legitimizovalo Putinovu „agresivnu politiku“.

Naravno, i 2017. godine i danas teško je govoriti o „novoj Jalti“. Najpre zbog toga što su sporazumu Staljina, Ruzvelta i Čerčila iz 1945. godine prethodile brojne aktivnosti, uključujući i čuvenu konferenciju u Teheranu.

Zatim i zbog toga što se „razgraničenje“ u Evropi odigravalo ne samo u skladu sa političkim dogovorima, već i u skladu sa vojnim napredovanjem. Takođe, otvoreno je i koliko se može razmatrati teza o „podeljenom kontinentu“. Podrazumeva se, po interesnim sferama.

Danas, em su okolnosti drugačije, pa je nemoguće određivati interesne sfere po matrici od pre 75 godina, em nije jasno zašto bi to odgovaralo SAD i Rusiji kao dugoročno rešenje. Najlojalniji saveznici SAD su u centralnoistočnoj Evropi i u taj projekat Vašington je investirao previše da bi se svega tako lako odricao.

Sa druge strane, ključni trgovinski partneri Rusije su u zapadnoj Evropi, zašto bi se to zanemarivalo zarad širenja interesne sfere na prostore sa kojima je obim saradnje u svakom pogledu niži!? Razgovori o strateškoj stabilnosti trebalo bi da se vode o načelima, pravilima igre koja će svi poštovati, to je način za obnavljanje poverenja, a ne o novom „kasapljenju teritorija“.

Nesumnjivo, ako se ovim pravcem nastavi, u nekom trenutku i pitanje teritorija dođe na dnevni red, to je nezaobilazno. Samo, od toga se ne polazi, niti taj dogovor može ličiti na onaj stari.

Naposletku, međusobni odnosi su takvi da ništa ne ukazuje kako brzog i sveobuhvatnog dogovora može biti. Možda se i ne nastavi ovim pravcem.

Nepoverenje je onoliko, broj „kritičnih tačaka“ ogroman, nestabilnost izražena, mogućnost provokacija i incidenata sa destruktivnim potencijalom velika. „Jalta 1.0“ predstavljala je susret saveznika. Istina, sa različitim pogledima na uređenje sveta i suprotstavljenim ideologijama, ali ipak — saveznika u borbi protiv fašizma!

Koliko su danas SAD i Rusija saveznici? Imaju li zajedničkog neprijatelja? Ili su neprijatelji jedni drugima?

Najupečatljivija sličnost koja podseća na „staru Jaltu“ jeste uloga Evrope u svemu ovome. Još tačnije, u današnjim uslovima — uloga EU!

Koliko se EU pita u ovim razgovorima o strateškoj stabilnosti Evrope? Odgovor je kratak: nimalo!

Ričard Sakva, jedan od najboljih poznavalaca postsovjetskog prostora i pogotovo Rusije u anglosaksonskom svetu poručuje: „U rešavanju krize između Moskve i Vašingtona NATO i EU nisu bitni. O svemu će odlučivati američka administracija, iako će morati da pridobije svoje saveznike i Kongres SAD. Ali, ako Rusija i SAD ne uspeju da se dogovore, alternativa će biti rat.“

Najpre Tramp i Putin, a sada Bajden i Putin raspravljaju o bezbednosti Starog kontinenta u bilateralnom formatu. Što se pozicije Putina tiče, to je i razumljivo. SAD predvode NATO, svaka računica vezana za nacionalnu bezbednost Rusije polazi od te činjenice. Eventualni dogovor sa SAD automatski znači i dogovor sa NATO-om!

Međutim, što se pozicije Bajdena tiče, ovo je i pomalo iznenađujuće. Ili nije iznenađujuće? Sam Bajden, ali i mnogi iz njegove sadašnje administracije kritikovali su Trampov odnos prema „evropskim saveznicima“. Otuda i veće oduševljenje u zapadnoevropskim prestonicama nakon proglašavanja pobede Bajdena, nego u SAD.

Ali, čini se da je Bajden nastavio praksu svog prethodnika. Prvo razgovara sa Putinom, onda se formiraju ekspertski timovi, počnu da stižu predlozi o „novim pravilima igre“ čak i javno saopšteni, a „evropski saveznici“ ostaju na „repu događaja“, informisani u meri koliko im to i kako im to prenese američka diplomatija ili pretpostavljajući o čemu se zapravo radi na osnovu analiza „medijskog sadržaja“.

Evropski političari, bilo da se radi o evrobirokratiji ili državnim liderima, naravno, ovo neće priznati, glumataće kako su u toku. Ipak, to je sve blef.

Suštinski, oni su pred izborom dva loša rešenja. Prvo, da prihvataju stvari kakve jesu i stave sudbinu u ruke Vašingtona. Kako Bajden ili onaj koji će iza njega doći preseče — tako će biti.

Ako SAD zarate sa Rusima — ratovaće i oni, bez obzira na posledice. Ako se SAD dogovore sa Rusima — prihvatiće dogovor, bez obzira na posledice. Ako se utvrđuju nove interesne sfere pa ih SAD „prepuste“ Rusima — i to je neminovnost, bez obzira na posledice.

Kada se stavi sudbina u tuđe ruke, kraj procesa je jasan. Drugačiji i ne može biti, osim u američkim akcionim filmovima. S obzirom koga sve gledamo na „evropskoj političkoj sceni“, nesumnjivo je da ne manjka i onih koji veruju da je to i istina. U tim filmovima Rusi su uvek ružni, glupi, prljavi i zli i što je najvažnije — gubitnici.

Drugo rešenje je da svojevrsnim „subverzivnim delovanjem“ nateraju Vašington da u budućim razgovorima u kalkulaciju uzme i njihove interese.

Kako se te „subverzivne akcije“ mogu manifestovati zavisi od slučaja do slučaja. Za ovakav pristup nisu svi sposobni, takvih je tek nekoliko centara u Evropi, onih koji imaju ne samo adekvatnu vojnu, političku i ekonomsku moć, već i razvijene institucije i organizovane obaveštajno-analitičke resurse.

Uz to, ovakav pristup sa sobom nosi i velike rizike, pa zato čak i među onima koji poseduju moć, institucije i resurse nije sasvim izvesno ko će mu pribeći.

Uglavnom, za globalnu bezbednost i ukupne međunarodne odnose, bez obzira što za sada nije na vidiku, „Jalta 2.0“ bila bi dobra. Manje ili više dobra, bilo bi tu dobitnika i gubitnika, no bolja od tekućeg stanja i eventualnog kontinentalnog oružanog konflikta.

Ali, za EU to bi, po svoj prilici, predstavljalo pravu katastrofu. Neko mora i da plati ceh „velikih dogovora“.