Rusija analizira odgovore SAD na njene predloge o bezbednosnim garancijama. Dok iz Kremlja poručuju da je malo prostora za optimizam, iz NATO-a stižu novi zahtevi.
Istoričar i politički analitičar Dragomir Anđelković kaže u razgovoru za Sputnjik da kada je reč o američkom odgovoru Rusiji, već iz posrednih američkih koraka vidimo da je on negativan i da Amerika nije prihvatila da Rusiji dâ garancije koje je ona tražila.
Brutalno koncentrisanje trupa oko Rusije
Cela priča o garancijama, smatra Anđelković, govori o karakteru te krize, mnogo dublje nego sve propagandne medijske poruke i spinovi, jer ne traži Amerika od Rusije garancije za svoju bezbednost, već Rusija traži od Amerike. Takav zahtev, smatra Anđelković, nikada ne dolazi od potencijalnog agresora.
„Zapad se od devedesetih polako primiče Rusiji, diskretno u početku, pa onda sve manje diskretno, da bi na kraju vrlo brutalno počeli da koncentrišu trupe oko Rusije, da pričaju o postavljanju novih raketnih sistema, da postavljaju i razmeštaju lažne antiraketne sisteme koji se preko noći pretvore u raketne ofanzivne sisteme. Na sve to Rusija je u jednom momentu morala da odgovori i zbog realne opasnosti, ali i zbog prestiža, jer kakva bi to bila supersila koja trpi da joj neko primiče nož pod grlo, a da bar ne pokuša da mu pomeri ruku”, kaže Anđelković.
Amerikanci bi da zasene poraz u Avganistanu
Ukoliko SAD ne ponude svoj odgovor na najvažnije pitanje, a to je neširenje NATO-a na ostale zemlje, Rusija će, uveren je Anđelković, tražiti modalitet da odgovori na tu vrstu pretnji — tražiće asimetrične načine odbrane, partnere u svetu ili staviti akcenat na tzv. Arktički pojas i razmeštanje sistema u tom delu sveta. Prema njegovom mišljenju, Rusija će naći način da probije svaki američki štit.
„U današnje doba kada obe supersile imaju veliki broj nuklearnih podmornica sa bojevim glavama, odmazda je obezbeđena. Ali ne daj Bože da do toga dođe. Ovo nije pitanje ko će koga prvi uništiti. Amerikanci, prema mom mišljenju, igraju veliku marketinšku igru. Ovde se radi o nečemu što je pokušaj da se zaseni sopstveni poraz. Ukratko, ako analiziramo tajming, mi vidimo da se poslednji američki vojnik povukao iz Avganistana 30. avgusta, a 4. ili 5. septembra počinju prve vesti o potencijalnom ruskom napadu na Ukrajinu. Baš posle toga. A zašto? Amerikanci dobro pamte vijetnamski poraz i vijetnamski sindrom i ne žele da im se on ponovi”, naglašava naš sagovornik.
Nikome se ipak ne gine
Iza svega krije se, smatra Anđelković, ozbiljna marketinška akcija koja bi trebalo da povrati poljuljani ugled Amerike. U tom ključu bi, smatra on, trebalo posmatrati predstavljanje Rusije kao potencijalnog agresora, ali i pomoć u naoružanju koja stiže u Ukrajinu, a koja nije dovoljna da odbrani nijedan kvart u Kijevu. Razmatrajući mogućnost otvaranja ukrajinskog fronta, Anđelković kaže da mnogo sila ima neke interese.
„Ukrajina je do jednog momenta dizala tenziju da bi izvukla što veću ekonomsku pomoć, a politička elita diže tenziju jer se uz pomoć nje i lakše vlada. Međutim, kada se došlo do crvene linije da ozbiljno može da počne rat, počeli su da se povlače. Svesni su da Rusija neće prva krenuti u ofanzivu, ali je stvorena takva atmosfera u ukrajinskom društvu da oni treba da sprovedu neku ’Oluju 2‘ i da vrate Donbas. Oni, međutim, znaju da ako probaju to da izvedu, imaće ozbiljan sukob, a njima se ipak ne gine“, objašnjava Anđelković.
Naš sagovornik zaključuje da je lako pričati o ratu i huškati na rat sve dok ne dođe do tačke kada on može da počne. Kada se do nje stiglo i Ukrajinci počinju da reteriraju, a Amerikanci šalju svoje vojnike daleko od eventualne linije fronta u Bugarsku i Rumuniju.