Kada nisi siguran, čitaj naglas poručio pre jednog veka tvorac „Uliksa“, biblije neshvaćenih

Otuda zadatak koji je pred zvezdama kako što su Margaret Atvud, Edi Izard, Vil Self nije lak, jer treba pažljivo čitati delove teksta iz za pisce kultne knjige. U tome će im se pridružiti i Džinet Vinterson, Ben Okri i Mina Kandasami, a snimci će biti objavljeni kao besplatni podkast, počevši od 2. februara sve do famoznog 16. juna kada se obeležava praznik posvećen glavnom liku „Uliksa“ Leopoldu Blumu pod nazivom Blumsdej.

Urednik izdavačke kuće „Šekspir & Kompanija“ Adam Bajls najavljuje čitaocima i slušaocima lud provod, dostojan jednog „Uliksa“:

„Imati ovako raznoliku postavku ljudi koji učestvuju u našem projektu sa različitim akcentima, načinima čitanja, usloviće, siguran sam, i nova tumačenja romana. Biće to veoma polifon audio zapis, potpuno u skladu s Džojsovim tekstom.“

Stogodišnjicu objavljivanja Džojsovog romana obeležiće i festival „Haj“ serijom diskusija, a svoj potkast o „Uliksu“ imaće i slavni pisci Stiven Fraj i Salman Ruždi.

Kada je 2. februara 1922. Silvija Bič, vlasnica knjižare „Šekspir & Kompanija“ u ulici Rue de l'Odeon 12 u Parizu prikupila prva dva ručno uvezana primerka romana „Uliks“ Džejmsa Džojsa iz jutarnjeg ekspres voza na stanici Gar d Lion, jedan je poklonila autoru za rođendan, a drugi stavila u izlog svoje knjižare.

Posle toga je ova velika plava knjiga irskog pisca promenila način razmišljanja o književnosti za sva vremena.

Godine 1904. kada se suočio s naletom inspiracije i u egzilu zapisao prve redove „Uliksa“, pa sve do suđenja zbog opscenosti, Džojs je sa svetom zbog svog romana vodio ljutu borbu. Govorili su za njega da je lucidna budala, priznavali su i da je neshvaćeni genije, a njegov roman da je opscen, animalan, perverzan. Trebalo je svetu vremena da prizna da ostaje nem spram savršenstva džojsovske rečenice, da se glasno, da svi čuju, nasmeje čitajući te „opscene“ a ironične sadržaje i konačno kaže „da“.

Oslanjajući se na Homerovu „Odiseju“, Džojs je ispisao urbanu odiseju svog grada Dablina. Mudrog trojanskog junaka zamenio je likom sitnog trgovca, novopečenog eksperta za marketing Leopolda Bluma. Stvorio je on Bluma za večnost, slaže se armija Džojsovih poštovalaca, jer su u ovom pohotnom, komičnom liku, neshvaćenom čoveku s manama, ali koji i u patnji zadržava dostojanstvo – prepoznali sebe. Nije Blum jedini iz ove moderne epopeje da je u dijalogu s Homerovim literarnim predloškom – svi junaci, pa i poglavlja direktno upućuju na antički spev. Razlika je u stilu, likovima modernih čarobnica, čudovišta, stvorenja u lavirintu jedne evropske prestonice, gradu koji pisac napustio, a kojem se u svojim delima iznova i iznova vraćao.

Za pisanje „Uliksa“ Džojsu je bilo potrebno sedam godina, od 1914. do 1921. godine, a roman je u nastavcima štampan u američkom časopisu „The little review“ od 1918. do 1920. godine, sve dok nije objavljena epizoda „Nausikaja“. Snažan su šamar dobili puritanci, licemeri čitajući ovo poglavlje. Zgroženi pornografskim sadržajem, „Njujorško društvo za borbu protiv poroka“ podnelo je tužbu protiv izdavača, pa je štampanje „Uliksa“ u Americi bilo zabranjeno.

U pismu italijanskom kritičaru Karlu Linatiju, a povodom ovih optužbi, Džojs je rekao:

„Radim samo na ovoj knjizi već sedam godina – đavo da je nosi! Nijedan engleski štampar nije hteo da odštampa ni jednu jedinu reč. U Americi je objavljivanje kritičkog prikaza osujećeno četiri puta. Sada se, kako čujem, priprema veliki pokret protiv njenog objavljivanja, koji predvode puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – kakav savez. Gospode, trebalo bi da mi dodele Nobelovu nagradu za mir“.

Vrednost romana koji priča priču o Dablinu tog16. juna 1904. godine, prepoznala je Silvija Bič, Amerikanka nastanjena u Parizu i vlasnica knjižare „Šekspir & Kompanija“. Zahvaljujući njenoj inicijativi, ova maestralna literarna odiseja prepuna bulevarskih šala, kafanskih pesmama, pričama iz bordela objavljena je na rođendan Džejmsa Džojsa 2. februara 1922. godine.

Sto godina kasnije, Džojs je zauzeo značajno mesto u panteonu pripovedača na engleskom jeziku, odmah pored Čosera, Šekspira, Miltona, Eliota. Njegovi romani, od ranih „Dablinaca“ do višeznačne igre reči u poslednjoj knjizi „Fineganovo bdenje“ i dan danas zavređuju poštovanje kritičara i akademika. U listu najznačajnijih knjiga napisanih u 20. veku svakako se nalaze „Portret umetnika u mladosti“ i „Uliks“ bez kojih bi književni kanon bio siromašan, a bogami i pop kultura.

Nije nepoznat podatak da je Džojs na svom kapitalnom delu „Uliksu“ radio sporo i temeljno, da je čak bio u stanju da tokom jednog dana napiše samo dve rečenice. Ali kakve!

„Ono za čim tragam jeste savršen red reči u rečenici“, govorio je irski autor. Upravo je ovaj aspekt njegovog stvaralaštva, muzika njegove proze pronašla svoj put do mnogih umetnika i inspirisala stvaranje novih kompozicija, filmova, slika... Našli su u Džojsovoj muzici inspiraciju i „Bitlsi“, „Džeferson erplejn“, maestralni Džon Kejdž, Sergej Ajzenštajn.

Tog 2. februara 1922. kada se „Uliks“ konačno sreo s publikom, Džojs je u kafani proslavio svoj četrdeseti rođendan, zahvaljujući Silviji Bič. Još je ipak važniji taj 16. jun 1904. godine kada se odigrava radnja „Uliksa“ jer je tog dana Džojs sreo ljubav svoj života, Noru Barnakl.

Upravo je njoj posvećen „Uliks“: