Rođena je 24. avgusta 1965. godine u Beogradu. Bavi se muzikom sveta s podžanrovima: neosrednjovekovna, rana muzika, ezoterični paganski folk, kao i etno, zatim tradicionalnim pisanjem i kazivanjem.
Iako je tokom života citirala i uvažavala Gloriju Štajnem, američku feminističku novinarku i aktivistkinju, Simonida Stanković predočava da se ne slaže s koncepcijom feminizma, jer smatra da nije potreban zato što sam po sebi predstavlja prihvatanje ideje da je žena niže biće i da zbog toga mora da kopira muškarca. Kako kaže, feminizam je ideološka kćer patrijarhata.
„Za dete je majka bog. Naš sveštenik otac Ljuba Ranković kaže da je daleko ženski pol, majka, žena bliža božanskom, što i Hrist pokazuje, jer prvi sledbenici su bile žene, pri čemu je sam Hristov pristup spasenju i način na koji je spasavao čovečanstvo daleko više blizak ženskoj žrtvi, jer je žena uvek u položaju da bude robinja ljubavi, robinja božija, ali to nema nikakvu konotaciju ropstva, kako feministkinje i ljudi koji ne razumeju suštinu ove priče misle. Biti rob čega? Pa, rob apsolutne ljubavi. Robinja apsolutne ljubavi. Jer, majka je to. To je ta apsolutna ljubav i ona je najbliža božanskoj ljubavi, jer je bezuslovna“, rekla je ona.
Čitala je razne svete knjige, pa i Bibliju. Smatra da je Srbi retko čitaju i da ljudi uopšte retko čitaju spise koji kriju velike mudrosti.
„Šteta. Imaju otpor zbog dogme, a ustvari je u tim knjigama sve rečeno. Nije uzalud Biblija najštampanija i najčitanija knjiga. Problem je što oni koji se najviše busaju u religiju i veru time odbijaju potencijalne verujuće koji su u taboru ateista, ali ih nervira to samozadovoljno, narcisoidno, egocentrično, autoritativno i s visine predstavljanje vere, Boga kao neki očinski autoritet koji će te kazniti, Bog kazne, Bog autoriteta. To odbija mene, a kamoli nekog ko niko u životu nije imao mogućnost da razume, bude eksponiran“, kazala je Simonida Stanković.
Govoreći o belom monaštvu, ona se osvrnula na svoju tvrdnju da je „bolje da ljudi nemaju seks ako nema liturgijskog vođenja ljubavi“:
„Ako govorimo o spajanju muškog i ženskog kroz eros, onda to jedino ima smisla za produženje vrste, a samo po sebi ako je cilj, ako mogu uopšte tako da kažem, to onda mora da bude kroz jedan čin gde je potpuno spajanje duhovno i duševno, a ne samo telesno, gde u stvari ogoljavanje duša vodi u ogoljavanje tela. Kada govorimo o liturgijskom erosu, zaista ne želim da budem pogrešno shvaćena. Ja govorim o tome u sklopu liturgijskog pristupa svemu, pri čemu će ovaj pridev biti pogrešno shvaćen, zato što se koristi na vrlo specifičan način u crkvi. Ja sad to malo pomeram i uzimam tu slobodu uz rizik da me napadnu, zato što govorim da sve što radimo, a toga ima u svim religijama, svetim knjigama i filozofskim mislima velikih ljudi, treba da pokušamo da radimo kao da nam je prvi i poslednji put“.