Razgovori Rusija-NATO: Ko koga obuzdava, a ko kontraobuzdava i — šta to, zapravo, znači

Na pitanje šta „politika kontraobuzdavanja“ podrazumeva, ruski vojni ekspert Viktor Litovkin kaže da to znači da će Moskva na akcije NATO-a „uzvratiti istom merom“.

„Očigledno je da to znači iste akcije protiv NATO-a koje NATO preduzima protiv nas. Ako NATO uperi svoje oružje u nas, mi ćemo svoje oružje uperiti u NATO. Ako je NATO na našim granicama, mi ćemo biti na granicama NATO-a. Ako NATO napadne našu teritoriju, mi ćemo reagovati na potpuno isti način. Mislim da će to biti demonstrativno i veoma oštro“, kaže Litovkin.

Zvanična Moskva ne otkriva kakav bi odgovor Rusije mogao da bude na NATO i američke provokacije na ruskim granicama, ali je zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjabkov, govoreći o mogućnosti razmeštanja ruske vojne infrastrukture na Kubi i u Venecueli, novinarima rekao da to „ne želi ni da potvrdi, ali ni da isključi“.

U pojedinim ruskim medijima već neko vreme se provlači pitanje da li je moguće ponoviti Karipsku krizu kao što je bilo 1962. kada je sovjetsko rusko naoružanje bilo raspoređeno blizu SAD, ukoliko Vašington nastavi da gomila trupe i naoružanje oko ruskih granica.

Ipak, ruski predlozi o deeskalaciji i bezbednosnim garancijama stoje na stolu i čeka se odgovor SAD i Alijanse. Uprkos dubokom jazu Moskva želi konstruktivan dijalog i konkretne rezultate, jer će garancije za koje se zalaže poboljšati bezbednost ne samo Rusije, već i zemalja NATO-a i cele Evrope.

Međutim, glavni problem je što SAD i njihovi saveznici iz NATO-a nisu spremni da izađu u susret ključnim zahtevima Rusije za neširenje NATO-a, smanjenje infrastrukture Alijanse i njeno vraćanje u granice iz 1997. godine, već žele da razgovaraju samo o onim temama bezbednosnih garancija koje njima odgovaraju.

NATO je davno ponudio Ukrajini i Gruziji da se pridruže Alijansi i uveliko na teritorijama tih zemalja, pred nosom Rusije, razvija vojnu infrastrukturu, dok Moskva traži od NATO-a da prekine svu vojnu pomoć Ukrajini, zaustavi isporuke oružja, povuče instruktore, oficire i vojnike, a od Kijeva da se pridržava Minskih sporazuma.

„Pred NATO smo stali sa konkretnim predlozima, zapisanim u nacrtu sporazuma o saradnji Rusije i NATO, a od četiri sata sastanka u Briselu čak sat i po su nam govorili kako se loše odnosimo prema Ukrajini. Zašto nam je ovo potrebno? Dijalog treba da se zasniva na međusobnom uvažavanju i ravnopravnim uslovima, a ne iz pozicije učitelja i đaka. SAD nastupaju sa takve pozicije, preteći nam što se ne ponašamo kako oni žele. Ali mi, grubo rečeno, ne marimo za njihove pretnje. Živeli smo i živimo, uprkos svim njihovim kaznama — sankcijama koje nam nameću od 1947. godine i svim drugim pritiscima“, kaže Litovkin.

Jedno od glavnih pitanja je i kolike su šanse da Rusija i SAD postignu dogovor i spreče novu raketnu krizu u Evropi, s obzirom da postoje indirektne indikacije da se NATO približava raspoređivanju projektila srednjeg dometa, s obzirom na obnovu 56. artiljerijske komande u Nemačkoj, koja je tokom Hladnog rata bila zadužena za rakete „Peršing“.

Osnovni problem je što je Rusija izgubila poverenje u NATO, pošto je Zapad u prošlosti davao lažna obećanja sovjetskom rukovodstvu da se neće širiti na Istok, pa je pitanje koliko se i sada može verovati njihovim tvrdnjama da američke rakete neće biti raspoređene u Evropi.

Litovkin na to kaže:

Nuklearni projektili srednjeg dometa su u Evropi bili zabranjeni na osnovu INF sporazuma koji su 1987. godine sklopili tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov i američki predsednik Ronald Regan, ali je taj ključni dogovor o kontroli naoružanja propao nakon što se Vašington 2019. godine povukao iz sporazuma.

Litovkin kaže da je Stoltenberg „bezočno lagao“ dok je govorio o bombardovanju Jugoslavije, Libije i Iraka, podsećajući da je NATO vazdušnu kampanju započeo bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kršenjem Povelje UN i temeljnih načela međunarodnog prava.

Analizirajući teške i napete pregovore u Briselu, ruski stručnjaci konstatuju da je dijalog uvek poželjan, ali da je ostalo mnogo pitanja, jer „đavo se krije u detaljima“.

Jedan od tih detalja je predlog NATO-a da Rusija obnovi svoju misiju u Briselu, a da NATO ponovo uspostavi diplomatsko predstavništvo u Moskvi, a ekspertima nije jasno u kakvom formatu. Rusija je uzela u obzir taj predlog, ali još nije dala odgovor.

„U principu, neće biti velike štete od toga da naša misija bude u Briselu, a misija NATO-a u Moskvi. Uostalom, treba razgovarati i gledati se u oči, ali razmislićemo o tome da li nam je zaista potrebna ta misija. Radi se o tome što NATO želi da govori sa pozicije mentora, da drži lekcije, a pitanje je da li treba da slušamo NATO predavanja ili ne? To se takođe odnosi i na pitanje daljeg rada Saveta Rusija-NATO“, zaključio je Litovkin.

Rusija i NATO nisu uspeli da na sastanku u Briselu reše spor oko Ukrajine, ali ni mnoge druge nagomilane probleme. Jedan od konkretnih rezultata pregovora sa SAD u Ženevi i NATO-om u Briselu je spremnost Severnoatlantske alijanse da se nastavi dijalog o novom režimu razmeštanja raketa srednjeg i kratkog dometa u Evropi. Međutim, glavni ruski zahtev - neširenje NATO-a na Istok ostaje glavni „kamen spoticanja“. Alijansa je taj ruski zahtev odbacila, pod obrazloženjem da će NATO i zemlje kandidati sami odlučivati kojim putem žele da idu, ističući da Rusija nema pravo na veta.