I slobodno vreme postaje eksploatacija: Lice profit, a naličje - ropstvo / video /

U izdanju Estetičkog društva Srbije i Čigoja štampe objavljena je studija „Nova kritička teorija – Filozofija zabave“, čiji su autori Divna Vuksanović, Dragan Ćalović i Vlatko Ilić. Studija je nastavak kritike industrije kulture i medija koju su sredinom prošlog veka započeli predstavnici frankfurtske filozofske škole mišljenja Adorn i Horkhajmer.

Već na uvodnim stranicama knjige autori nas upozoravaju na to da vreme u kojem živimo nije sklono mišljenju, kritici i humanističkim vrednostima, a da je svet zabave afirmisan kao ideal savremenog života, pri čemu je reč o brzom, kontrolisanom i proračunatom zabavljanju, čije je lice – profit, a naličje – ropstvo.

„Mi danas, kada se zabavljamo, zapravo konzumiramo proizvode industrije zabave. Dokolica i slobodno vremese i dan-danas smatraju nečim što je neophodno za podsticanje mišljenja, za razvoj kreativnosti, pa i za emancipaciju, ali su savremeni ljudi potpuno uskraćeni za to. Mi nemamo slobodno vreme, jer je vreme zabave danas zapravo – produžetak rada“, kaže u razgovoru za Sputnjik jedan od autora studije Vlatko Ilić.

Divna Vuskanović ukazuje na to da mnogi korisnici Fejsbuka svoje slobodno vreme strukturišu kroz mreže, istovremeno konzumirajući i proizvodeći sadržaje.

„Oni se zovu 'prozumeri', jer su istovremeno i proizvođači i potrošači sadržaja. Njihov rad je intelektualan i kreativan, ali potpuno besplatan. Šta god da tražite možete da nađete na društvenim mrežama, a profit od toga ostvaruju visokotehnološke kompanije, velike kapitalističke korporacije“, kaže Divna Vuskanović.

Vlatko Ilić napominje da je mali broj ljudi svestan da je samo prisustvo na nekoj društvenoj mreži rad, jer je većina vođena popularnom idejom da čovek koji radi ono što voli i ne oseća da radi. Smisao te ideje je, prema njegovim rečima, danas izokrenut tako da ljudi svoj neplaćeni angažman na društvenim mrežama ne prepoznaju kao nešto što je neprihvatljivo, jer im je on zabavan.

„Ne radimo samo onda kada smo svesni da kreiramo neki sadržaj, kada objavljujemo fotografije, komentare ili bilo kakav drugi materijal na društvenim mrežama, nego i kada pretražujemo stranice kroz razne aplikacije. Podaci o našem kretanju, lokacijama, interakcijama, kupovinama postaju informacije, a informacija je danas jedan od vodećih resursa i ima veliku tržišnu vrednost. Pojedini teoretičari ukazuju na to da čovek, zapravo, postaje informatički prostor. Tehnologija više nije alatka koja služi nama - da bi nam olakšala zadatke i poslove, već mi služimo tehnologiji, jer neprestano generišemo informacije“, ukazuje Vlatko Ilić, a Divna Vuksanović ide i korak dalje, napominjući da savremeni čovek na taj način, zapravo, besplatno obučava veštačku inteligenciju.

Naši sagovornici podsećaju da „pametni“ telefoni, odnosno društvene mreže i aplikacije, stalno nešto zahtevaju od nas – da pišemo recenzije mesta koja smo posetili, da im odobrimo da koriste naše fotografije. Nude nam kalendare uz pomoć kojih strukturišu naše vreme. Pandemija je, kako ocenjuju, samo radikalizovala i učinila vidljivijim sve ove pojave, odnosno uronjenost u dosadu i glupost, u neprekidnu eksploataciju.

„Mi smo neprekidno na nekim zadacima, ne znam zašto to tehnologija očekuje od nas?“, pita se Vlatko Ilić.

Industrija zabave se, kako napominju autori studije, nije zadržala samo u oblasti masovne kulture, nego se proširila i na druge oblasti života, kao što su menadžment i poslovna komunikacija, obrazovanje, turizam, a nije joj odolela ni nauka, o čemu svedoče brojni naučni parkovi, muzeji, popularne televizijske emisije.

Divna Vuksanović ukazuje na to da je zabava postala sastavni element čak i radne etike, koja podrazumeva da se rad oplemenjuje zabavnim sadržajima kako bi bio lakše svarljiv.

„Zbog toga danas velike kompanije unose u svoj radni prostor i radne procese zabavne elemente kako bi se taj rad lakše podneo. Postoje razni 'iventi' u korporacijama, kao što su dan kućnih ljubimaca, dan havajskih košulja, rođendani, imendani, dani kada šefovi poslužuju zaposlene. To je prividna relaksacija atmosfere, nema više fabričkog sivila, a zapravo ste vezani za taj prostor non-stop. Radite čak i kada ste u svom ličnom ambijentu, dostupni ste 24 sata i zapravo ste eksploatisani“, upozorava Divna Vuksanović.

Autori knjige kao važnu odliku današnjeg vremena izdvajaju pojam proširene realnosti, koja je produkt tehnološkog napretka, odnosno stvaranja dodatnog, virtuelnog prostora.

„Tehnološki napredak je vođen profitom. Razvijaju se VR tehnologije, ali ne zato što postoje pojedinci koji se za to veoma zanimaju, nego zato što se u to ulažu velika sredstva. Osvaja se novo tržište, broj korisnika je zaista neverovatan. Govorilo se prvo o virtuelnoj realnosti, ali sada je sve teže čak i iskustveno postaviti jasnu liniju podele i reći šta je virtuelna realnost, a šta realnost koja nije tehnološki posredovana. Zato se uvodi novi pojam proširene realnosti“, objašnjava Vlatko Ilić, uz opasku da nije problem u samoj tehnologiji nego u činjenici da se mi navikavamo na njeno prisustvo bez ikakvog kritičkog odnosa.

Naši sagovornici s gorčinom konstatuju da se tehnologija razvija munjevitom brzinom, ali da mišljenje kaska za njom, zato što je neisplativo, zahteva trud, a u današnje vreme je postalo gotovo i subverzivno.

Jedan od najpopularnijih proizvoda industrije zabave su rijaliti programi koji su nam doneli još jednu vrstu stvarnosti, takozvanu negativnu realnost, koja samo na prvi pogled deluje kao spontani razvoj događaja, a zapravo je unapred osmišljena i kreirana.

Fenomen rijalitija se veoma brzo i gotovo neosetno proširio izvan okvira zabave – na celokupnu javnu komunikaciju, na politiku i na druge sfere života, a na pitanje kako je do toga došlo, Divna Vuksanović odgovara:

„Mediji danas beže od istine, ona je prosto izvan prostora i vremena, a mi pokušavamo da istinu sačuvamo u mišljenju, ako ništa drugo, bar da je se sećamo. Onog trenutka kada je informacija postala roba, završili smo s istinom u medijima. To je standardizovana roba, bitno je kako je upakovana, da postoji publika koja je konzumira, guta i ispljune. Zato više ne umemo da razlikujemo šta je skupštinska sednica, a šta je rijaliti 'farma'. Televizija i svi mediji sistemski podržavaju jedni druge, stvarajući tako zajednički sistem za eksploataciju“.

A dok se istina proteruje iz medijskog prostora, u njega se na velika vrata uvodi – dosada. O tome svedoči, recimo, podatak da su rijaliti programi najgledaniji noću kada ljudi spavaju.

„Izgubili smo autentični kontakt sa zabavom, s umetnošću, i to je sistem življenja u kojem se dosađujemo i kada radimo, i kada uživamo, i kada klikćemo na Fejsbuku, izgubili smo sebe, pa i sve autentične emocije. Na kraju smo završili u dosadi koja je situaciona i sistemska. Zbog toga nismo u stanju da sagledamo okruženje u kojem smo se našli i da se oslobodimo tih stega koje nam se nameću pod parolom da se ludo zabavljamo“, smatra Divna Vuksanović.

Današnji duh vremena je zasnovan na civilizaciji slike, a reč je potisnuta. I dok je ranije bitka za reč bila borba protiv cenzure, a potom borba za slobodu govora, danas se pretvorila u insistiranje na politički korektnom govoru.

„Ako mišljenje tumačimo kao proces, a ne kao rezultat, a s druge strane imamo političku korektnost kao spisak normi koji treba primeniti na mišljenje i jezik, stvarno smo u kolapsu. Reč postoji, ali je izgubila dignitet i smisao koji se za nju vezuje. Medijska kultura prividno ide u korist reči, a u stvari je na dobiti - slika. Naša civilizacija reči koristi uglavnom neodgovorno, nesmisleno i – brblja, a politička korektnost predstavlja rešetku za to brbljanje“, konstatuje Divna Vuksanović.

Prema njenoj oceni, čovečanstvo je danas u civilizacijskom progresu, ali u kulturnom regresu.