Svedoci smo da su „borbu protiv života” upakovali u „borbu za život” i servirali je pravo Novaku u lice. I ne samo Novaku već celom svetu.
Bestidno su pokazali da je mišljenje struke na margini, i da zakoni koje je vlast donela, vlast može i da samovoljno ukine. Ili da ih selektivno koristi kako joj odgovara. Sve zarad politike, a ne zdravlja.
Lako je jednom premijeru, ili graničnoj policiji, da nekom zabrani ulazak u zemlju, pa makar taj neko bio najbolji teniser sveta. Pošto je iz Srbije, čini se da im je još lakše.
Lako je smirivati svoj zaključan narod treniranjem strogoće na pojedincu i reći – zakon je isti za sve. Ne, nije! Da jeste, Đoković bi, kao i ostali teniseri, ali i „obični smrtnici“ koji imaju „medicinsko izuzeće“, najnormalnije ušao u zemlju. Ali, birokratama to nije dosta. Za najboljeg tenisera sveta važi poznato činovničko pravilo – fali ti još jedan papir.
Ali, živimo u nenormalnom vremenu koje neki zovu i – nova normalnost. Gde je sve okrenuto naopačke. Gde se za slobodu govora bori ukidanjem govora. Gde se za poštovanje zakona bori bestidnim kršenjem zakona. Gde se borba za elementarnu slobodu, ustavom garantovanu u svim civilizovanim zemljama, vodi najstrašnijim gaženjem sloboda. A onda se sve to na konferencijama i pred kamerama, lepim, probranim rečima objasni da je to sve za dobrobit naroda. Po principu „Đura će da ti oprosti što te je tukao”.
Može gospodin Skot da deportuje Novaka Đokovića. Ima na to pravo. Može da se ogluši o reči svojih lekara i njihove dozvole. Može da pljune i na svoju ambasadu, koja je izdala vizu. Može i da odloži ispisivanje teniske istorije. Ali ne može da sakrije da je vazal svoje (pogrešne) politike, a ne istine. Da je politički „sakupljač loptica“ koji u rukama više nema vlast, već samo pendrek.
Ali sloboda se pendreka nikad nije plašila, već u njemu budila. Uz njega je umela i da propeva nikad glasnije. Svojom odlukom, oglušivanjem o sopstveni zakon, o sopstvene medicinske institucije, selektivnim sprovođenjem odredbi, upravo joj je dao ime – Novak Đoković.
A to njemu znači više i od rekorda i trofeja i miliona koje nosi 21. Grend slem titula.
Jer, njegova borba je mnogo veća od teniskih arena. Od pukog pobeđivanja protivnika u jedinom sportu koji se i u crnom vremenu i dalje može nazvati „belim”.
Idući često protiv svojih interesa da bi zaštitio slabije kolege čiji se glas nije čuo, već je upisao svoje ime u istorijske knjige koje se ne bave tenisom, već evolucijom sveta. A sad ste mu dali i oreol. Slučajno, (a možda i ne) na njegov Badnji dan.
Srećan bio i vama.