Kako smo od dečjih družina stigli do usamljene dece s izmišljenim drugarima / video /

Sećate li se junaka iz Ćopićevog romana „Orlovi rano lete“, dečaka iz Pavlove ulice, družbe Pere Kvržice ili družine „Sinji galeb“? Prijateljstvo i zajedništvo bile su vrednosti uz koje su odrastale generacije čitalaca u drugoj polovini prošlog veka.

Novi vek doneo nam je i nove književne junake, mahom usamljene pojedince. Šta nam to savremena književnost za decu otkriva o nama samima?

„Dvadeset prvi vek u književnosti za decu nudi individualizovane junake, nema više romana o družinama. Roman o družinama je produkt prošlog vremena, mada ima pokušaja da se ta ideja sada reaktualizuje. Ipak, kada pogledate savremenu, recimo, srpsku književnost, dominantni su individualni junaci koji kreću u avanture ili rešavaju prepreke. Savremeno dete je najvećim delom usamljeno dete i to je lepo prikazano u književnosti za decu, od romana 'Agi i Ema' Igora Kolarova, pa nadalje. I upravo zato što je usamljeno, može da mašta o nekim izmišljenim prijateljima“, navodi profesorka književnosti za decu Jelena Panić Maraš.

Njeno mišljenje potvrđuje i književnica Dragana Mladenović, koja na primeru jednog od svojih književnih junaka, Gospodina Olivera, objašnjava na koji način se današnji mladi čitaoci poistovećuju s literarnim likovima.

„Imam utisak da književni junaci nastaju u očima čitalaca. Kada je reč o Gospodinu Oliveru, prva misao mi je da su to deca koja su tek ovladala čitanjem i da im treba ponuditi jednostavan jezik. Smislila sam svet koji deca prepoznaju: to je savremeno doba, život u višespratnici. Osmogodišnja devojčica Laura koja je slična mnogim devojčicama, brine o školi, vesela je i radoznala. Da taj svet ne bi bio previše prepoznatljiv, tu je i neobičan junak koji ima 185 godina, majušan je i živi u zidu Laurine sobe. Kada se upoznaju, nastaje čitav novi svet. Ideja je da smo svi suviše usredsređeni na sebe i da uopšte ne primećujemo da postoje druga bića koja žive paralelni život s nama. Ako im dozvolimo da postanu deo našeg života, možemo da vidimo stvarnost sagledanu iz drugog ugla. Laura uči da gleda svet očima patuljka, on joj pomaže da reši neke svoje probleme. To nije suviše zahtevno štivo, ali je dovoljno interesantno da vodi mladog čitaoca do kraja“, objašnjava Dragana Mladenović.

Prema njenom mišljenju, današnji mladi čitaoci radije i lakše se poistovećuju s usamljenim junacima zato što žive u društvu u kojem je individualizam mnogo izraženiji nego pre više decenija.

„Živeli smo u doba socijalizma, kada je bilo normalno da u središtu književne priče bude skupina dečaka, sa po kojom devojčicom koja je u nečemu izvrsna. Živelo se s idejom okupljanja, druženja. Druženje je bilo na pijedestalu, što danas nije slučaj. Stvarnost se reflektovala na književnost i, kog god savremenog književnog junaka da pomenemo, on ima neki nedostatak - ili je usamljen, ili nema roditelje, ili se od njega očekuje da se bori. Čitalac oseća blago sažaljenje prema junaku i kroz njega pobeđuje. To je danas veoma česta matrica u književnosti za decu. I Hari Poter je bez roditelja, kao i Pipi Duga Čarapa. I ona ima neki hendikep, ali ima i kvalitete. Uloga nas koji pišemo jeste da osluškujemo vreme i potrebe čitalaca, ali verujem da na nas utiče i ono što se oko nas događa, te da nesvesno na taj način oblikujemo nove svetove“, smatra Dragana Mladenović.

Jelena Panić Maraš ističe da se književni junaci s kojima se kao čitaoci susrećemo u detinjstvu i mladosti urezuju u naš mentalni sklop, u način razmišljanja, iako toga često nismo ni svesni.

„Mladi čitaoci imaju visok stepen identifikacije s književnim junacima i to im suštinski pomaže da zajedno s njima prolaze kroz avanture. Preko te identifikacije oni imaju mogućnost da razvijaju empatiju i uživljavanje. Kasnije, najveći deo ljudi prestaje da čita knjige, a posebno knjige za decu. Ipak, tokom života osećamo da su ti junaci ostali urezani u našu svest, u način ponašanja, ophođenja“, kaže Jelena Panić Maraš.

Naša sagovornica napominje da književnost za decu, bez obzira na to što je u suštini marginalizovana, omogućava deci da mnogo bolje razumeju svet oko sebe.

„Tom Sojer je revolucionarna knjiga iz 19. veka, a nama je zanimljiva, pored ostalog, jer je preveo Stanislav Vinaver. Zanimljiva nam je i zato što pravi inverziju, pa mi simpatišemo jednog nestašnog dečaka i saosećamo s njim. Pipi Duga Čarapa je krajnje revolucionaran književni lik, zanimljiva je iz sto i jednog razloga. Objavljena je 1945. godine, a mi smo u tadašnjoj Jugoslaviji imali sreću da čitamo prevod originalnog izdanja. Mnoge druge zemlje nisu imale mogućnost da upoznaju Pipi Dugu Čarapu u originalu, jer ona problematizuje temeljne postavke ovog sveta i civilizacije“, kaže Jelena Panić Maraš.

Iako je gotovo neizostavni zaključak svakog razgovora o mladima i knjigama da današnje generacije nerado čitaju i da su uronjene u virtuelni svet, Dragana Mladenović smatra da je uvek bilo i biće dece koja se jednostavno „rađaju gladna i žedna knjiga“.

„Neka deca uživaju u pričama do te mere da, čak i dok ne znaju da čitaju, traže da im neko drugi čita ili priča priče. Ja sam imala sreću da mi je deda čitao bajke, uglavnom srpske, a kada sam i sama naučila da čitam, nastavila sam da otkrivam svetske bajke. Kasnije sam se susrela sa školskom lektirom, pa sam se informisala od drugara šta su oni čitali, a onda smo u adolescenciji zavoleli Agatu Kristi, potom 'Lovca u žitu'... Svi ti likovi nam donose mnogo iskustva, omogućavaju nam ne samo da brže razmišljamo nego nam donose i iskustvo drugačijih svetova“, kaže Dragana Mladenović.

Jelena Panić Maraš podseća na to da književni junaci vrlo često prerastaju u simbole kulture i da većina njih prevazilazi okvire same knjige, postajući predmet drugih umetnosti – pozorišta, baleta, filma, animiranog filma, stripa.

Mnoge generacije su Tarzana, Pipi Dugu Čarapu, Meri Popins, Moglija, Matildu ili Harija Potera upoznale zahvaljujući pre svega sedmoj umetnosti.

„Ti junaci tako postaju simboli određenih predstava i shvatanja života koje reprezentuju. Zašto su neki važniji za nas, a neki drugi nisu? To je povezano sa stepenom identifikacije, s nekom vrstom ličnog, životnog iskustva, afiniteta. Važno je da se čitajući i prolazeći kroz njihove avanture, čak i ako nisu bogate, čak i ako su okrenute samo ka unutrašnjem svetu, izmestimo iz sebe i da bolje razumemo ovaj svet“, naglašava Jelena Panić Maraš.

Ona podseća na to da su Alberta Ajnštajna jednom prilikom pitali šta raditi da bi deca bila što pametnija, a on im je odgovorio: Čitajte im bajke, a da bi bila još pametnija, čitajte im još bajki.

„Bajke razvijaju maštu i mogućnost da svet ne vidimo u ograničenim krugovima i blokovima, pružaju nam mogućnost da se izmestimo iz sebe i da odemo u neke neverovatne svetove koji se otvaraju preko fantastične književnosti. Zašto je Hari Poter doživeo planetarni uspeh? To je neverovatan svet koji je komunikativan sa savremenom decom. Tu je i mogućnost identifikacije s junakom koji traga za identitetom, a to je važno pitanje za savremenog čoveka. U Hariju Poteru mladi čitaoci otkrivaju ko su, odakle dolaze“, zaključuje Jelena Panić Maraš.