Greh i pokajanje kroz prizmu pravoslavlja: Novo čitanje Zločina i kazne u Ruskom domu

Predstava je postavljena u okviru obeležavanja 200. godišnjice rođenja ruskog pisca, a realizovana je uz podršku fondacije „Ruski mir“ i „Ruskog doma“. Uloge u predstavi tumače: Nikola Štrbac, Evgenija Eškina Kovačević, Daniel Kovačević, Rada Đuričin, Mihailo Laptošević, Vladimir Maksimović i Mitra Mladenović.

„Moj rediteljski podnaslov i osnovna indikacija za glumce je bila da je ovaj roman studija greha i pokajanja u pravoslavnom svetu. Naravno, to ne znači da se on tiče samo pravoslavaca, ali čini mi se da najbolje korespondira s našom savešću. Raskoljnikov, mladi čovek koji živi u krajnjoj bedi, bivši student, čini strašan zločin misleći da ima pravo da ubije zato što je, zaluđen tuđim idejama, uverio sebe da je skoro pa Napoleon, da praktično ima pravo da ubije. Ono što se tri sekunde nakon toga javlja jeste savest. Upravo je naša savest ono što nas usmerava da ne radimo takve stvari“, kaže reditelj Daniel Kovačević u razgovoru za Sputnjik.

Reditelj dodaje da mu je ideja vodilja bila pitanje kako čovek, pod atakom savesti, reaguje na sopstveni zločin, kako ga ta savest lomi i navodi da se bori protiv đavoljeg principa koji se rodio u njemu.

Kovačević ističe da je ova dramatizacija „Zločina i kazne“, čiji je autor pesnik Zoran Kostić, u prvi plan postavila likove koji su ključni za duhovni put Raskonjnikova od zločina do pokajanja.

„Ono što je Zoran Kostić učitao u svoju dramatizaciju poklopilo se s mojom zamisli. Likovi koji se pojavljuju u našoj predstavi su tu zato što direktno utiču na Raskoljnikovljev put. Konkretno, Sonja je prva nada koju Raskonjnikov uviđa u svom mraku, zrak svetla koji ga usmerava ka pokajanju. Porfirije je, pre svega, policajac Raskoljnikovljeve duše, njegovih misli i srca, koji ga na kraju, svojim mislima, a ne time što ga je zatvorio, usmerava ka pokajanju. Tu je i Glas majke kojim sve i počinje. To je čovek koji je napustio fakultet i praktično ne radi ništa, optrećen je strašnom količinom misli koja neminovno vodi u depresiju. Glas majke to pojačava, jer je Raskoljnikov pobegao od svoje suštine, od svog vaspitanja. Majčin glas ga podseća na to da se udaljio od svoje suštine i zbog toga je veoma važan u ovoj predstavi“, objašnjava Kovačević.

Reditelj ističe da je delo „Zločin i kazna“, iako je napisano pre više od jednog i po veka, aktuelno i danas, jer je njegov ključ – a to su pre svega pitanja ljudske prirode i principi čovečnosti – nešto što se ne menja.

„Menjaju se samo okolnosti, odnosno ograde koje svi mi imamo. Te ograde su u nekim vremenima šire, u nekim vremenima uže, ali sama suština, ono što je srž, to je isto. Zločin je uvek zločin, kazna je uvek kazna, a put ka ozdravljenju je uvek isti“, ističe Kovačević.

Nadovezujući se na rediteljevo tumačenje Dostojevskog, glumica Evgenija Eškina Kovačević, koja u predstavi igra lik Sonje Marmeladove, ističe da je nakon ponovnog iščitavanja „Zločina i kazne“ tokom rada na predstavi bila zaprepašćena aktuelnošću i savremenošću teksta koji je napisan pre više od 150 godina.

„Bila sam zapanjena koliko taj tekst i dalje opisuje sva unutrašnja stanja čoveka i mislim da je suštinska poruka ovog romana danas aktuelna mnogo više nego tokom proteklih sto godina. Konkretno, u Rusiji je doba socijalizma i komunizma trajalo malo duže nego u Srbiji, ali i tamo i ovde je u to vreme bilo sramota misliti na sebe, bilo je društveno neprihvatljivo da čovek bude individualista. Pre par decenija, kada je nastupilo doba kapitalizma, čovek je postao na neki način primoran da se okrene sebi i svojim željama. I zato je roman 'Zločin i kazna' važan za današnje čitaoce i gledaoce, jer postavlja to pitanje ima li čovek pravo na sve. U naslovu romana ne stoji 'Ubistvo i kazna' nego 'Zločin i kazna', jer zločin nije samo ubistvo sekirom, to je i oduzimanje nečije imovine, otpuštanje čoveka koji svojom platom izdržava celu porodicu, smeštanje kolegi na poslu radi napredovanja u karijeri... sve ono sa čime se susrećemo u kapitalizmu“, kaže Evgenija Eškina Kovačević.

Glumica ističe da većina ljudi i danas oseća „bockanje“ savesti kada učini nešto loše, ali da mnogi prelaze preko toga, uveravajući sebe da imaju pravo da dobiju od života sve najbolje, makar to išlo na štetu drugih.

„Današnji čovek, kome je bitan samo on sam, veruje da i drugi treba sami o sebi da brinu, da njihova sudbina nije njegova stvar, jer on ima pravo da bude Napoleon u svom svetu. Kada se preko sopstvene savesti pređe jednom, dva, tri puta, čovek ogluvi i više ne čuje ono što se u njemu samom buni protiv njega, ne čuje sopstvenu dušu i kao da odrveni, izgubi životnost“, smatra naša sagovornica.

Umetnici ističu da detektivski element romana, koji čitaoce navodi da ga čitaju u dahu, nije izostavljen u predstavi.

„Dostojevski je taj važan psihološki element svog junaka upakovao u detektivsku formu, koja i tokom čitanja, ali i tokom izvođenja na sceni, stvara povišenu temperaturu. Raskoljnikov je opsednut strahom od policije i od kazne, od koje beži, a mi to radoznalo pratimo. Iako nam Dostojevski na početku romana otkriva bukvalno sve – i ko je taj čovek i šta je uradio – mi radoznalo pratimo razvoj njegove duševne borbe sa savešću, tu energiju i silu koju on ulaže da pobegne od suočavanja s patnjom“, ističe Daniel Kovačević.

Važna vizuelna komponenta komada su instalacije u pesku koje tokom njenog izvođenja stvara ruski umetnik Šeomir Gučepšoko.

„Život Raskoljnikova nakon ubistva postaje noćna mora, nešto što se kreće između sna i jave. Pesak po svojoj strukturi nema čvrstinu i oblik, zbog čega je nalik na san“, ističe Kovačević.

„Ruski teatar u Beogradu“ predstavom „Zločin i kazna“ otvara svoj zvanični pozorišni život. Osnovan pre nekoliko godina, teatar je do sada bio posvećen radu s decom i manjim pozorišnim projektima, a njegovi članovi se nadaju da će nakon nastupa u Ruskom domu realizovati i druge predstave.