U intervjuu za Sputnjik sport momak rođen 1994. godine u Novom Sadu, otkrio je sa kakvim se sve „vetrenjačama“ bore on i njegov kolega Bogdan Marojević.
I nisu njima rivali najveći problem, već nedostatak osnovnih stvari za bavljenje tekbolom (nožni tenis, kockice), kao što su sam sto, hala, sponzori koji bi im platili put jer od nagradnog fonda, prema rečima našeg sagovornika, ne može da se živi.
Zato su obojica odavno u potrazi za sponzorima, kao i za poslom. U slučaju da ne pronađu ko može da finansira njihov neverovatan talenat, moraće da se oprobaju u nečemu drugom. Makar to bilo i raznošenje pice.
Ali, krenimo redom. Od samog početka i kako smo došli do toga da Srbija ima prvake sveta u tekbolu koji su u finalu u Gljivicama pobedili Apora Đorđejaka i Sabolča Ilješa iz Rumunije rezultatom 12:7, 9:12, 12:3.
Prvo pitanje kakav je osećaj biti prvak sveta, otvorilo je Pandorinu kutiju...
– Nije nama ovo prvi put da smo prvaci sveta. Još 2018. godine smo bili najbolji u dublu samo pod zastavom Crne Gore", zbunio nas je na prvu loptu majstor tekbola Nikola Mitro, a onda dalje praktično nismo ništa ni morali da ga pitamo, jer je priča sama po sebi „tekla“, ali smo morali da poštujemo „proceduru“.
Možeš li da nam pojasniš kako sada Srbija, a pre tri godine Crna Gora? Zašto odmah nije bila Srbija?
– Razlog što smo 2018. godine igrali za Crnu Goru, a ne za Srbiju bile su ucene. Neki ljudi sa Uba pre nas su ušli u ovaj sport i tražili nam 2.000 evra i 80 odsto od nagrada na turniru da igramo za Srbiju. Odbili smo, naravno. Nismo mi nikakvi bogataši. Zbog Bogdanovog porekla i veza u Fiteku igrali smo za Crnu Goru. Bilo je to naše prvo Svetsko prvenstvo i odmah zlato u Remsu. Čak smo se i sastali sa tim momcima sa Uba i pobedili ih rezultatom 20:4. Tada su bila drugačija pravila, igralo se do 20, sada do 12. Kada sam već pomenuo Ub, eto da kažem i da je Nemanja Matić kupio prvi sto za tekbol još davne 2014. godine.
I kakav je onda rolerkoster morao da usledi da biste napustili Crnu Goru, koju ste proslavili u ovom relativno nepoznatom sportu koji se tek probija na veliku scenu?
– Kada smo postali prvaci sveta bili smo na razgovoru kod Nikole Janovića, ministra sporta Crne Gore, i to smo otišli na sopstvenu inicijativu. Seli smo u kola, prevalili za 12 sati put od 700 kilometara, a čovek nije hteo ni da se slika sa nama jer nije bila zvanična poseta. Nismo tražili nikakve penzije niti bilo šta drugo, već samo pasoše kako bismo mogli da se takmičimo i dalje. On je rekao dobro, videćemo, javiću vam se... Naravno, nikada se nije javio. Tu celu godinu smo zbog Fiteka (Svetske tekbol organizacije stacionirane u Mađarskoj) igrali za Crnu Goru, ali onda je usledio poziv Fiteka gde su nam rekli da više ne možemo da igramo jer nemamo pasoše. Poručili su nam da će nam dozvoliti da se vratimo da igramo za Srbiju jer smo potrebni ovom sportu, s obzirom na to da smo uz Mađare najbolji na svetu.
Uspeli ste da zaigrate za Srbiju, samo kako? Šta se promenilo u odnosu na 2018. godinu?
– Ljudi sa Uba su otišli iz Saveza, sada su tu ljudi iz Novog Sada, a pošto smo iz istog grada brzo smo se povezali preko zajedničkih prijatelja i dogovorili. Od juna 2020. godine smo reprezentativci Srbije, a prvi turnir odigrali smo u septembru, bio je to turnir nacionalne serije.
Da li su onda stvari konačno došle na svoje mesto?
– Nemamo i dalje sponzore. Mi jesmo dvostruki prvaci sveta u dublu, Bogdan i ja, ali od tekbola ne može da se živi. Tražimo sponzore, a uporedo i posao. Suština priče je da ako ne uspemo da ih nađemo i počnemo da radimo, bar u mom slučaju, tekbol će pasti u drugi plan.
Kako je moguće biti prvak sveta u nekom sportu, a nemati dovoljno finansijskih prihoda za normalan život?
– Zaradimo mi nešto, ali samo na najvećim takmičenjima kao što je Svetsko prvenstvo. Recimo da smo sada inkasirali tri programerske plate što realno nije ništa specijalno, ako uzmete u obzir da smo prvaci sveta. Svaki turnir plaćamo sami: smeštaj, prevoz, gorivo, PCR test ili antigenski, hranu. Evo, ove godine smo odigrali šest ili sedam turnira nije da nismo zaradili, ali naši ukupni troškovi bili su 270 hiljada dinara, a na pet od sedam turnira gde smo učestvovali nagrada je bila 400 dolara. Moramo da igramo pomenute turnire zbog bodova i rang liste. Ne isplati se baviti ovim sportom, ukoliko niste u samom vrhu.
Znači, takmičari koji su manje uspešni od vas ili oni koji bi tek da se oprobaju u tekbolu moraju da odvoje sopstveni budžet i da budu spremni da budu u minusu?
– Apsolutno. Ponavljam, sve sami plaćamo. Ukoliko ne dođemo do četvrtfinala u minusu smo, tek među osam najboljih smo na nuli, a onda posle igramo opuštenije i tako svaki turnir. Mi svaki dan provodimo na stolu tri, četiri sata napolju. Dva, tri termina nedeljno imamo u dvorani, dok Mađari imaju svoju halu i svoje stolove, mogu po ceo dan da treniraju, igraju. Adam Blažovil je najbolji u ovom sportu u singlu. Triput je bio prvak sveta, jednom u dublu, osvojio je milijardu turnira, njega smo pobedili u finalu SP. Zamislite da on radi dva posla još sa strane da bi mogao da živi u Budimpešti normalno. Znači, tekbol i dva posla, o čemu pričamo... Rumun Aporo Đorđejak prestao je da igra fudbal i grad mu je obezbedio da se ozbiljno posveti tekbolu. On 12 puta nedeljno trenira, plus ima trenera sa kojim radi fleksibilnost.
Kako ste uopšte došli na ideju da počnete da se bavite tekbolom?
– Ceo život igramo tenis glavom na čuvenoj novosadskoj plaži Štrand. Igrali smo sport koji je jako sličan ovome, ovde svi koriste noge, a mi udaramo jako glavom. Došli smo na taj nivo, da mnogo bolje od ostalih anticipiramo defanzivu nego protivnici. Dok je bio Mundijal u Rusiji 2018. godine videli smo da u Budimpešti ima turnir u tekbolu i rešili smo da probamo. Bogdan i ja smo otišli i osvojili treće mesto. Iste godine smo se pojavili na Svetskom prvenstvu u Francuskoj i uzeli zlato, dok smo 2019. godine takođe na Svetskom prvenstvu bili drugi, a u miks dublu sam bio treći sa Majom. Što se Bogdana tiče, on je 2018. i 2019. bio četvrti u singlu.
Tek tako ste otišli i ostvarili ste izuzetan rezultat?
– Na Štrandu igramo tenis glavom i to bez stola, a onda odemo na turnir. Nismo čak znali ni pravila gde svi ti ljudi igraju i treniraju dve tri godine pošto se sport pojavio 2014. godine, a prvi ozbiljan turnir usledio je 2017. godine. Naš prvi turnir je taj iz 2018. gde smo bili treći, iste godine kasnije postali smo prvaci sveta.
Kakav je tvoj i Bogdanov dalji plan? Rezultati su tu, talenat je nesporan, ali jasno je da nešto mora da se promeni kako biste o(p)stali na vrhu?
– Pokušavamo da nađemo sponzore, ali nikoga ne zanima tekbol. Poslali smo preko 500 mejlova i ništa za sada. Taj sport bi trebalo 2028. godine da se nađe na Olimpijskim igrama i već sada je u ekspanziji. Tražim posao, ne bih voleo da ga nađem jer će tekbol pasti u drugi plan. Ali, ako ne bude svake nedelje turnir počeću da radim bilo šta, makar raznosio pice. Nismo Bogdan i ja jedini u ovakvoj situaciji. Imamo primer naše džudistkinje Milice Nikolić koja je bila peta ja mislim na Olimpijskim igrama u Tokiju, a leti na Štandu radi kao spasilac, zaključio je na kraju intervjua za Sputnjik prvak sveta u tekbolu Nikola Mitro.
Pogledajte kako su Mitro i Marojević postali šampioni sveta u sve popularnijem sportu za koji će se tek čuti.