Njegov novi roman „Dugodnevica“, nedavno objavljen u izdavačkoj kući „Vulkan“, bavi se pitanjem života savremenog čoveka u jednom megalopolisu. Likovi traće sopstvene živote skriveni iza ličnih paravana, daleko od bučne i razmetljive gomile. Oni su usamljenici, njihovi dani su tiha trajanja, a godine su utabani putevi kraj kojih stoje vreće bezvrednog sećanja. Upravo to je razlog zbog čega im autor poklanja najduži dan u godini – jednu dugodnevicu.
Govoreći o temi svog novog dela, pisac Miloš Latinović ističe da se nameće pitanje da li savremeni čovek živi svoj život ili ga samo preživljava.
Današnjem čoveku u ovom svetu nije komotno
„Možda neki ljudi koji žive danas misle da je ovo pravi trenutak za život. Ja im to dopuštam i verujem da je njima dobro. Smatram da današnjem čoveku u ovom svetu nije previše komotno. Puno je stvari koje su mu nametnute, od onoga što mora da uradi za sebe, za svoju porodicu, za prijatelje, do onoga što mora da uradi kao neko društveno biće, ispuni zadatak koji ponekad nije primeren čoveku. Svi junaci 'Dugodnevice' u dobroj su meri jedan deo mene. Sve ono što možda ne kažem javno, što mislim, a opet imam u sebi, pokušao sam da prenesem u javnost kroz moje knjige“, objašnjava Latinović za Sputnjik.
Prema njegovim rečima „Dugodnevica“ je dugo planirana, a kada je usled pamdemije počeo kolaps javnog i društvenog života ukazala se prilika i prostor da bude i napisana.
„Ovo je knjiga koja je u dobroj meri nastala tokom izolacije. Ali ona ne govori o izolaciji nego o nekim ljudima koji žive u ovom gradu, a mi ih možda i ne poznajemo, možda ih ne viđamo i ne primećujemo, iako oni ipak imaju ispunjen život“, ukazuje pisac.
Na pitanje da li je ta povučenost današnjeg čoveka, o kojoj je reč u novoj knjizi, stvar ličnog izbora ili nam je prosto takva svakodnevica nametnuta savremenim stilom života, Latinović odgovara:
„Karakteristika naše civilizacije je da je sa jedne strane izražen egocentrizam ljudi koji žele po svaku cenu da budu popularni, čak i po cenu lične propasti, narušavanja zdravlja, izgleda i svega ostalog. I imamo jedan krug ljudi koji je samozatajan, koji je misleći, koji ima svoj stav o svemu ali nema potrebu da ga iskazuje pre nego što ga neko za to priupita ili dok ne dobije mogućnost da ga izrazi. Mislim da je ta grupa ljudi u dobroj meri marginalizovana. Na njih niko ne obraća pažnju, pogotovu ne oni koji žele taj javni lični diskurs. Oni misle da svi moraju biti kao oni. Da svi moraju da iskažu ono što misle, ono što ih tišti, ono što bi želeli“.
Miloš Latinović koji je autor zbirki priča, romana, knjiga eseja i desetak dramskih tekstova, kao i više od sto različitih književnih priloga, objašnjava i na koji način „Dugodnevica“ korespondira sa njegovim prethodnim delima, odnosno u čemu se razlikuje.
„Ovog puta sam odustao od poređenja sa nekim istorijskim ličnostima i događajima. Uvek sam to u ranijim romanima koristio kao zgodnu paradigmu onoga što u stvari moji savremeni likovi čine ili kako razmišljaju, pokušavajući da tako poduprem njihovu karakterizaciju.“
Roman "Dugodnevica" Miloša Latinovića
© Sputnik / Maša Radović
Latinović smatra da se u duhovnoj sferi naše civilizacije ništa nije krucijalno promenilo od njenog nastanka.
„Mi nekako sporo napredujemo, neki naši preci su bili mnogo napredniji i savremeniji nego što to smo mi danas. Ima ljudi koji su inovatori i rodonačelnici nečega, ali to nije baš čest slučaj. Zbog toga mi je bilo zgodno da u mojim romanima imam neki odnos prema istoriji koji potvrđuje validnost savremenosti. A opet ta savremenost se poziva na tradiciju, na nešto što je pre nas bilo dobro. U 'Dugodnevici' toga nema. Istorijska priča je sklonjena zato što sam želeo da jedan dan tih ljudi bude jedini i jedinstven. I meni se dešava da u jednom danu proživim nekoliko godina. Mislim da to nije nešto što je nekarakteristično za čoveka današnjeg vremena“, zaključuje pisac.