Ruska pravoslavna crkva obeležila je ove godine 800 godina od rođenja Aleksandra Nevskog, vladara, vojskovođe, stratega koji nije izgubio nijednu bitku, političara i filozofa kojim se i danas ponosi cela Rusija. Proglašen je za sveca kao pravi hrišćanin, čuvar pravoslavne vere i slobode naroda.
Novgorodski region u kome je rođen naziva se krajem hiljada crkava. I zaista ima ih mnogo – i velikih, i malih, i skromnih i raskošnih, ali simbol i srce Novgoroda je Sofijska katedralna crkva, poznata po tome što se u njoj molio Aleksandar Nevski pred odlazak u Nevsku bitku. Tu su dobijali blagoslov i njegovi vojnici, što se može pratiti na jedva vidljivim freskama i pocrnelim ikonama. Vreme je učinilo svoje – za 800 godina crkva je utonula u zemlju čak metar i po.
Na krstu crkve je golub. Legenda kaže da će, sve dok on ne odleti – Novgorod Bog čuvati.
Vreme u kome je Nevski stekao svoju slavu, ali i sačuvao kneževinu bilo je veoma teško za tadašnju Rusiju. S jedne strane je napadala tatarsko-mongolska Zlatna horda, a s druge rimokatolički krstaši sa Zapada, koji su se, umesto protiv muslimana na Svetoj zemlji, borili protiv pagana i pravoslavaca. Nevski se u toj situaciji poneo kao izuzetan diplomata – sklopio je mir sa Zlatnom hordom da bi mogao da uđe u borbu sa krstašima Zapada i zaštiti pravoslavlje.
Njegova logika bila je jasna – ako Rusiju osvoje Mongoli – oni će se zadovoljiti uzimanjem danka. Krstaši su imali drugačije ciljeve – osvajanje teritorija i nametanje svoje vere.
U čuvenoj bici na zaleđenom Čudskom jezeru 1242. godine, Nevski je uspeo da razbije tevtonske vitezove-krstaše na manje odrede i namami ih na zaleđeno jezero, gde su ih sačekale rezervne snage, i potpuno ih razbije. To je jedan od najtežih poraza rimokatoličkih krstaša koji je označio kraj njihovog pohoda protiv pravoslavne Novgorodske kneževine i drugih ruskih teritorija za čitav sledeći vek.
Istoričari kažu da je isto lukavstvo primenjeno i u Kulikovskoj bici, a kasnije i u Borodinskoj.