Detalj sa utakmice Evrokupa u kom je Partizan gostovao Andori je to i potvrdio. Obradović je ponovo demonstrirao svoju vrhunsku želju da njegovi puleni igraju na savršen način, ali i da sve greške bivaju notirane i adekvatno adresirane.
Ne može se kod Željka bez totalnog fokusa, to je jasno svakome ko je posmatrao njegov rad na nivou višem od praćenja od pukog rezultata, a taj uslov je neophodan za one koje smatra svojima.
Aleksa Avramović to jeste, možda i najviše od svih igrača u aktuelnom pogonu crno-belih.
„Aleksa“, obratio se Obradović svom zemljaku i nasledniku na plejmejkerskoj poziciji u tajm-autu.
Kao pravi vojnik, Avramović se odmah odazvao na prozivku komandanta.
„Da!“
I potom je usledio čas pedagogije.
„Aleksa, Aleksaaaaa! Jednom dodaj loptu!“, zaurlao je Obradović, možda i najglasnije u svojoj karijeri, ali verovatno i sa najvećim razlogom.
Kako je govorio Aleksa
Avramović je dete čačanskog Borca, još jedan u nizu vrhunskih igrača koji stiže iz grada na Moravi, koji nosi čuvenu anegdotu da ruka oprana u toj reci mora da bude šuterska.
Gradio je karijeru u svom klubu, ali je poput mnogih domaćih igrača preskočio jedan korak, prelazak u neki od dva najveća srpska i odlučio se za odlazak u inostranstvo.
I tu je potvrdio svoju klasu, pamtiće ga rivali i obruči u Italiji i Španiji, a sve je ukazivalo na to da ga Srbija neće još dugo videti.
„Prija mi život u inostranstvu, učim jezike, različite kulture, prija mi to. Posle sezone dođem u Srbiju i provedem kod kuće tri, četiri meseca sa porodicom i prijateljima. Ne razmišljam u pravcu da se vratim i da igram u Srbiji“, rekao je Avramović prošlog proleća za Sputnjik.
Imao je pravo, srpski igrači se nalaze pod velikim pritiskom u dva najveća srpska kluba, naročito kada se vrate iz inostranstva i nije izvesno u kom pravcu će krenuti njihova karijera.
Ali...
Kad pozove Željko
Ne treba trošiti vreme i reči na Željka Obradovića, najtrofejniji evropski trener, čovek koji je u početničkoj trenerskoj godini postao šampion kontinenta, apsolutni autoritet svetske košarke i takmičar kome nema premca.
Uz sve, veliki, reklo bi se, krvavi radnik, detaljista, perfekcionista, sportski pedagog i, kao osnova svega, čačanski mangup sa beogradskom, atinskom i istanbulskom potvrdom harizme.
Njegov povratak u Partizan je doneo novu iskru crno-belima, izgubljenu u vremenu traženja identiteta i pravog lidera, još od vremena Duška Vujoševića.
Željko je polako pravio tim po svom ukusu, a u njemu je moralo da bude mesta za trenutno najboljeg čačanskog košarkaša, levorukog plejmejkera koji je svoj karakter dokazao u dresu Srbije kada je sa brojem deset na leđima, pred očima Aleksandra Đorđevića, tadašnjeg selektora, ubacio trojku za pobedu protiv neugodne Austrije.
„Kada vas pozove Željko Obradović, kada vas pozove najbolji trener u istoriji Evrope ne razmišlja se mnogo. Shvatio sam da nigde ne bih mogao da napredujem kao u radu sa njim, nije trebalo mnogo da se odlučim“, istakao je Avramović po potpisivanju ugovora.
Napredak po Željkovim principima
Odlukom da želi da napreduje i upiše svoje ime među velikane srpske košarke Avramović je na sebe preuzeo veliki zadatak, a dolaskom u Obradovićevu ekipu još veću odgovornost.
Tokom priprema igrači su konstatovali da kod Željka glava mora da radi non-stop, da nema prostora za „mušičarenje“ i sakrivanje, da se domaći zadaci moraju raditi na vreme i da nema prostora za kampanjski pristup.
Uostalom, to su na svojoj koži osetili čak i momci sa većom košarkaškom reputacijom od Avramovića, poput Kostasa Slukasa, višestrukog šampiona Evrope koji je umeo da primi žestoke kritike od Obradovića tokom vremena provedenog u Fenerbahčeu.
U slučaju Partizana i Avramovića stvari dobijaju veću dimenziju – Partizan je Željkov klub, Aleksa je njegov sugrađanin i kolega po ulozi na terenu.
Obradović je bio plejmejker starog kova, u pravom smislu te reči, organizator igre i košarkaš koji na sebe preuzima stvari samo onda kada to mora da se uradi.
Sasvim je jasno, sa kvalitetima i veštinama koje Avramović poseduje, a to su brzina prvog koraka, mogućnost promene tempa napada, nepredvidiv šut levom rukom, on može i mora da bude jedan od lidera crno-belog tima.
Važnije od toga, on to mora da bude i glavom, pristupom i držanjem koje u aktuelnom momentu, na početku sezone, ne može da bude na vrhunskom nivou, ali je sigurno da će to biti, ako ni zbog čega drugog bar zbog nivoa želje Obradovića da on to postane, a trebalo bi odavno da bude jasno da ŽOC ume da sprovede u delo sve što poželi.
I to je lepota prave srpske košarke, veza učitelja i učenika, odnos autoriteta i potencijala, pristup vođe i reakcija sledbenika – za nauk čak i onima iz drugih sfera društvenog života koji bi hteli to da budu.