Veliki pisac, koji joj je pre tačno 80 godina pomogao da se spakuje, tu šalu nikad nije mogao sebi da oprosti, mada ni do danas nije razjašnjeno da li se ona obesila baš tim konopcem.
Pesnikinja je zajedno sa sinom i drugim piscima iz Moskve evakuisana u Jelabugu, pošto su se Nemci već približavali prestonici.
Postoji više verzija zašto je digla ruku na sebe, mada je i sama dala odgovor u poruci koji je ostavila sinu: „Oprosti mi, ali nastaviti bilo bi samo gore. Teško sam bolesna, ovo više nisam ja. Volim te beskrajno…”.
Bilo je to 1941, dve godine nakon što se iz emigracije vratila u Staljinovu Rusiju. Borila se sa depresijom i brigama koje su je sa svih strana pritiskale. Muž i starija ćerka bili su u Staljinovom logoru, a mlađa Irina je umrla sa samo tri godine od gladi u sirotištu. Tu smrt slavna pesnikinja sebi nikad nije oprostila.
Njen životni put nije bio nimalo lak. Rođena je 26. septembra 1892. godine u Moskvi, u uglednoj porodici. Od oca Ivana, koji je bio filolog, profesor Moskovskog univerziteta i osnivač Muzeja lepih umetnosti nasledila je umetnički dar, a od majke Marije - pijanistkinje nemačko-poljskog porekla — sluh.
Nakon što joj je majka obolela od tuberkuloze, deo života provela je sa porodicom u Evropi,… Školovala se jedno vreme u Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj, a potom se ponovo vratila u Moskvu.
Počela je da piše stihove još u detinjstvu, a čak i njene prve zbirke „Večernji album“ (1910. godine) i „Čarobni fenjer“ (1912) bile su dobro prihvaćene u pesničkim krugovima.
U to vreme upoznala je svog budućeg supruga Sergeja Efrona, kome će kasnije roditi troje dece — dve ćerke i sina.
Period uspona mlade pesnikinje bile su godine Prvog svetskog rata, revolucije i građanskog rata i u tom periodu napisala je i „Labudov logor” i „Car-devojku”, ali joj je to doba donelo i mnogo iskušenja, tuge i gubitaka. Njen suprug je prvo mobilisan, a potom se pridružio Beloj armiji na jugu Rusije, dok je Marina ostala potpuno sama u Moskvi sa svoje dve ćerke, bez ikakvih vesti o suprugu. Bile su više gladne nego site, pa je bila primorana da mlađu ćerku Irinu da u sirotište jer nije imala čime da je hrani. Ona je tamo i umrla 1920.
Dve godine posle tog tragičnog događaja, Marina sa starijom Arijadnom napušta Rusiju i odlazi u inostranstvo kod svog muža, bivšeg oficira Bele armije, koji je tada studirao u Pragu, da bi se potom preselili u Berlin i Pariz.
Dok je bila u emigraciji njena prepiska sa Borisom Pasternakom nije prestajala, a kako se verovalo, ona je celog života bila zaljubljena u njega.
„Niko ne može zamisliti siromaštvo u kojem živimo. Moj jedini prihod je od onoga što pišem. Moj muž je bolestan i ne može da radi. Moja ćerka groš zarađuje vezenjem. Imam sina, on ima osam godina. Nas četvoro živimo od ovog novca. Drugim rečima, polako umiremo od gladi“, izjavljivala je Cvetajeva tridesetih godina prošlog veka.
Živeći u Parizu, pesnikinja je jako patila za Rusijom, što se odrazilo i na njeno stvaralaštvo, ali uprkos nostalgiji, verovala je da bivša Rusija više ne postoji i da nema gde da se vrati. To je izazvalo nesuglasice u porodici, pošto je njen suprug već doneo čvrstu odluku da se vrati u Sovjetski Savez, u čemu ga je podržala i njihova ćerka.
Njih dvoje su se u domovinu vratili 1937, a Marina sa sinom im se pridružila tek dve godine kasnije. Suprug i ćerka su uhapšeni zbog optužbe o špijuniranju. On je streljan 1941, a Arijadna je, nakon 15 godina zatvora i progonstva, rehabilitovana.
U tom periodu, Cvetajeva praktično nije pisala stihove, zarađivala je prevođenjem. Usledili su rat i evakuacija u Jelabugu...
Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine, a mesto na kojem je sahranjena i dalje ostaje zagonetka.
Novu epizodu emisije „Moj pogled na Rusiju“, koja obrađuje aktuelne događaje iz Rusije i sveta, pogledajte u celini: