Ovaj praznik je proglasio otac Petra Velikog u čast oslobađanja Moskve od Poljaka.
Knez Mihail Požarski je 1612. godine ušao u Kremlj sa čudotvornom Kazanjskom ikonom (ključni momenat u ratu protiv Poljske, 1605-1618), dok je Petar Veliki 1721. godine tražio da se istog datuma obeleži pobeda u ratu sa Švedskom (1700-1721). Tokom ove proslave Petar Veliki je proglašen za cara.
Na Dan narodnog jedinstva koji od sredine 2000-ih godina Rusija obeležava kao državni praznik, treba se podsetiti, ne samo 1612. godine, već i 1721. godine. Njihovo spajanje u ovom prazniku je potpuno prirodno i više nego relevantno. To je i formula za pobede Rusije, i zaštita od poraza.
Podele, konfrontacija naroda i imperije glavni je način da se Rusija slomi. Ne Petrova, sovjetska ili današnja Rusija, već Rusija, uopšte. Imperija nije samo naziv, nije forma upravljanja, već i srž Rusije. Ona je postala imperija još za vreme Ivana Groznog, u XV veku, kada je završeno stvaranje centralizovane ruske države i nakon pada pravoslavne Vizantije.
Neko je rekao: „Dva Rima padoše, treći stoji, a četvrtog neće biti“. Iako je ovde reč o zaštiti hrišćanske vere, Sveta Rusija (a ovo samoimenovanje ne govori o ponosu, već o razumevanju misije), nije mogla i nije htela da deli svetovno od duhovnog. Kako bi se zaštitila vera i narod, što je i tradicija, neophodna je bila ne samo jaka država, već i carska autokratska vlast, odnosno samostalna vlast. Ona se i razvila u Rusiji, a onda je nazvana imperijom.
Kada je došlo do sukoba imperije i naroda? Za vreme raskola u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u vreme Alekseja Mihajloviča, oca Petra Velikog, a još više za vreme Petra Velikog (XVII-XVIII veku), kada su se povećale podele i progoni staroveraca, kao i sa prvim masovnim uključivanjem stranaca u elitu.
„Imperija je protiv interesa ruskog naroda - to je samo oblik njegovog ugnjetavanja od strane svih redom“ - ta teza se od tada ponavlja već tri veka. Narod ugnjetavaju – ljudi druge vere, stranci, dinastije, činovnici, kapitalisti (domaći i strani), boljševički komesari, opet birokratija, ali sovjetska, opet kapitalisti, oligarsi i ponovo činovnici.
To je kratka istorija ponavljanja teze o neprijateljstvu imperije prema ruskom narodu. Svaki put je upravo borba protiv štetne, suvišne, zaostale, parazitske, antinacionalne imperije dovela do kolapsa države kao takve.
Da, Petar Veliki nije bio anđeo, ali bar nije uništio zemlju. A početkom XX veka, pod sloganom „ograničavanja samodržavlja" („hajde da idemo u korak sa civilizovanim narodima!") antiimperijalisti, a to nisu bili samo boljševici, već i mnogi liberali koji su organizovali Februarsku revoluciju 1917. godine, ne samo da su uništili imperiju, već su izazvali nemire koji su doveli do miliona žrtava tokom bratoubilačkog rata.
Zatim su zemlju ponovo ujedinili. I boljševici, koji su u početku bili neprijatelji svega imperijalističkog, postepeno su se menjali i izgradili „crvenu imperiju". Međutim, i nju su krajem 80-ih godina XX veka nova pokoljenja „boraca sa imperijom" izblatili i proglasili zastarelom i nepogodnom za narod, a zatim i razbili zemlju na delove.
Ali zašto bi onda narod svaki put naseo na antiimperijalnu propagandu? Uostalom, bez njegove podrške ili barem ćutanja, ne bi se desilo dva puta u XX veku urušavanje države. Možda je imperija zaista teška za Ruse, možda oni ne žele sudbinu imperije?
Problem je u tome što i 1917. godine i 1991. godine ruski narod nije hteo raspad zemlje. A nijedne druge državne neimperijalne organizacije života kod njih ne može biti. Imperija je ponekad bila teška za narod, ali su najveći izazovi nastali njenim raspadom.
U stvari, Rusi su napravili imperiju ne da bi vladali celim svetom, već da bi se sačuvali i spasili, i duhovno, i fizički.
A ko im je smetao da jednostavno žive u svojim gradovima, da se mole u svojim manastirima, da love u svojim šumama, plivaju u svojim rekama – bez te ekspanzije, bez velikog imperijalnog oklopa?
Da su Rusi izabrali taj put, sada bi od njih ostalo samo sećanje, svet bi ih pregazio, asimilovao i zaboravio. Međutim, posle iskustva sa udarcima sa zapada i istoka u XIII-XIV veku, Rusi su krenuli drugačijim putem koji ih je doveo do imperije. Mnogi je ne vole u njenom sadašnjem obliku, većina zato što je previše mala, a neki, naprotiv, kažu da je prevelika.
Međutim, imperija nije samo štit za narod, ona je narod - veliki, raznolik, onaj koji traži, greši i kaje se, koji se povlači i uzdiže. I veoma je važno da sam narod shvati da ne postoji vlast i narod, država i narod, imperija i narod. Čim dopustimo ovu podelu, čim se pojavi dvostruko verovanje – postajemo nezaštićeni pred manipulacijama neprijatelja i provokacijama budala.
Ne postoji „mi“ i „oni“ - postoji jedan narod jedne zemlje sa istorijom starom hiljadu godina. Narodno jedinstvo – sa imperijom, narodno jedinstvo u imperiji i samo u imperiji, zaključio je kolumnista.