„Amerika se vraća“: Balkan čekaju problemi

Ovako u autorskom tekstu za RT o stanju na Balkanu i ulozi Amerike piše Džulijan Fišer, politički analitičar Ruskog komiteta za javne poslove (Ru-PAC), američke nevladine i neprofitne organizacije koja se zalaže za poboljšanje odnosa SAD i Rusije. Njegov tekst prenosimo u celini:

„SOHO forum u Njujorku bio je ranije ovog meseca domaćin debate između Skota Hortona, dugogodišnjeg libertarijanca i antiratnog radio voditelja i Bila Kristola, neokonzervativnog mislioca i jednog od ideoloških arhitekata američkog svetskog poretka posle 11. septembra 2001. Predmet debate bio je američki intervencionizam, njegova zakonska osnova i istorijska uloga.

Kao što se moglo i očekivati, Kristol je izneo nejasne pojedinosti koje pokušavaju da preprave američko nasleđe „dobroćudnog svetskog hegemona“, što je termin koji je on lično skovao još 1996. godine kada je objašnjavao ulogu te zemlje u svetu. Osvrćući se na ratove u Iraku, Kristol je u isto vreme rekao da Amerika „nije dovoljno gurala demokratiju“, ali i da je „bila previše ambiciozna“. Ukratko, priznao je da su greške napravljene, što je napredak koji je bio nezamisliv pre samo nekoliko godina, ali ipak i dalje nedostaje odgovornost za njih.

Koliko god da su američke akcije na Bliskom Istoku za Kristola bile nesavršene, on insistira da je intervencija SAD u ratovima u Jugoslaviji tokom devedesetih godina bila uspešna.

Prema njegovom mišljenju, Balkan je bio „jedan slučaj rata koji je bio vredan angažovanja, koje je imalo veoma dobre posledice“.

I kao da je dao znak, balkanski lonac bi ponovo mogao da proključa.

Kosovo je potencijalno bure baruta u južnoj Evropi još od kraja sukoba 1998-1999. Skorašnje tenzije sa Beogradom, od kog je Priština unilateralno proglasila nezavisnost, dovele su do nove eskalacije tenzija.

Počevši u septembru ove godine, Srbi koji žive na Kosovu pokrenuli su proteste protiv lokalnih vlasti zbog maltretiranja putnika koji ulaze na tu teritoriju sa tablicama iz centralne Srbije. Usledila je mobilizacija naoružanih kosovskih policajaca, blokade puteva i saobraćajni haos u blizini administrativne linije.

Evropska unija je posredovala u postizanju privremenog rešenja, koje uključuje prekrivanje nalepnicama nacionalnih oznaka na tablicama, dok posebna radna grupa u Briselu ne dođe do trajnijeg rešenja u narednih šest meseci. Da li će to biti dovoljno za smirivanje situacije, ostaje da se vidi.

Od tada, dogodili su se novi sukobi između policije i nezadovoljnih građana u blizini Mitrovice.

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova osudilo je to što je kosovska policija upotrebila nasilje protiv Srba. Ministar Sergej Lavrov sreo se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i pozvao na razgovore između Prištine i Beograda i diplomatsko rešenje koje će poštovati obe strane.

Kako je tenzija rasla, tako je NATO brzo pojačao patrole na Kosovu, uključujući i njegov sever. Kfor je saopštio da će zadržati „privremeno snažno i agilno prisustvo u regionu“.

Prošle nedelje, kosovski ministar odbrane Armend Mehaj odleteo je u Vašington da se sretne sa podsekretarom za odbranu SAD Kolinom Kalom u Pentagonu. Tema razgovora bili su „prioriteti bilateralne bezbednosne saradnje“.

Stalne težnje Kosova ka nezavisnosti čine ono što je naizgled benigno pitanje, kao što su registarske tablice, pitanjem rata i mira.

U pozadini je i dalje rat na Kosovu iz 1999. godine, u kom je NATO učestvovao kroz ozloglašenu kampanju bombardovanja protiv Srbije, što je dovelo do smrti najmanje 489 civila, kako tvrdi Hjuman rajts voč. U aprilu 1999, NATO je namerno gađao Radio televiziju Srbije, ubivši 16 civila, navodi Amnesti internešnel. U jednom trenutku, SAD su „greškom“ bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu, ubijajući troje i ranjavajući 20 ljudi. Ispostavilo se da je to jedina meta koju je odabrala CIA tokom tog sukoba.

Do danas, SAD su zadržale vojnu bazu Bondstil blizu Uroševca, kao deo međunarodnih snaga Kfora.

Na zapadu, Bosna i Hercegovina se ponovo pojavila u međunarodnim vestima. U pozadini Samita EU-Zapadni Balkan početkom oktobra, vođa bosanskih Srba Milorad Dodik rekao je prošle nedelje da će parlament Republike Srpske, jednog od dva entiteta u BiH, uskoro glasati kako bi vratio sebi neke nadležnosti koje su prenete na državni nivo.

To uključuje i vojsku, sudove, tužilaštvo i poresku administraciju. Sve to je preneto na nivo BiH posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine i nije zapisano u ustavu.

U osnovi poslednje bosanske glavobolje su izmene krivičnog zakona kojim se krivičnim delom proglašava negiranje genocida, što je nametnuo visoki predstavnik u BiH.

Rusija je saopštila da je pozicija visokog predstavnika zastarela i da je vreme da se smanji nadzor stranaca nad BiH, „koji samo stvara probleme i minira mir i stabilnost u toj zemlji“.

Moskva ostaje kritična i prema pokušajima da BiH uđe u NATO, insistirajući da ne postoji konsenzus BiH naroda po tom pitanju.

Svirajući po potpuno drugačijim notama, Vašington je tako prošlog meseca pokušao da ukori Dodika za njegovu „secesionističku retoriku“. Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, upozorio je da „ništa osim izolacije i ekonomskog očaja“ ne očekuje Republiku Srpsku. Dodik mu je na pretnje sankcijama uzvratio psovkom.

U SAD, razne balkansko-američke organizacije izdale su zajedničko saopštenje pozivajući Kongres i Bajdenovu administraciju da „odmah pokrene korake kako bi sprečili pokušaje vlade Srbije da ugrozi mir i bezbednost u regionu“. U njemu se poziva i NATO da „proširenje na taj region postavi kao prioritet“, te navodi da je stanje na Balkanu „američko nasleđe“.

„Amerika je investirala previše svojih resursa u region da bi dozvolila revanšističkim akterima da ponište skoro četvrt veka napretka“, navodi se u saopštenju.

Međutim, na šta liči to američko investiranje sopstvenih resursa?

Početkom 1992. godine, pre nego što je izbio rat u BiH, sve umešane strane postigle su sporazum, Karington-Kutiljero plan, kojim se BiH deli na kantone među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima.

SAD su se kasnije vratile na pregovore koji su uključivali podelu države, što je ličilo na raniji sporazum.

Kako je „Njujork tajms“ pisao 1993, „desetine hiljada mrtvih kasnije, SAD nagovaraju lidere tri bosanske strane da prihvate sporazum o podeli sličan onom kom se Vašington protivio 1992“.

Cimerman je tada govorio da je „naša nada bila da će Srbi odustati ako vide da će Zapad priznati Bosnu, ali ispostavilo se da grešimo“.

Vratimo se Horton-Kristol debati sa početka. Horton je naveo američko protivljenje Karington-Kutiljerovom planu, sa razornim posledicama, kao primer američkih intervencija koje ometaju, a ne promovišu mir i stabilnost.

Američki predsednik Džo Bajden, na početku svoje vlasti, naveo je da se „Amerika vraća“. Ako pogledamo istoriju američkih intervencija, to bi moglo da znači probleme za Balkan“, piše Džulijan Fišer.