Kako je Fikret Abdić postao mitski Babo — čovek koji i danas smeta nekome u Sarajevu

Sigurno je da nema toga između Triglava i Đevđelije, a da makar jednom u životu nije čuo za Fikreta Abdića, ma kada da se rodio — pre ili posle raspada SFRJ. A kada je etrom medija širom bivše države ponovo prostrujala vest da je Babo (mnogi ga znaju i po ovom nadimku) ponovo uhapšen, verovatno je bilo malo iznenađenih, jer za njega drugačije i ne može da bude.

Od 1987, kada je izbila afera „Agrokomerc“, u čijem je centru Abdić bio, stalno je na meti policije, bilo zbog navodnih finansijskih malverzacija, bilo zbog ratnih zločina. Policija je na Abdićevim vratima bila i prošle godine, kada je uhapšen u akciji BiH policije pod kodnim nazivom „Mreža“. Sada je došla po poternici hrvatske podružnice Interpola. Abdić i njegov sin sumnjiče se za sklapanje fiktivnih ugovora o zajmu i sporazuma o prenosu prava vlasništva, a ukupna šteta iznosi oko 267.000 evra.

Međutim, kako su mediji izvestili, direktor Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA) Darko Ćulum potvrdio je da Abdić nije lišen slobode, jer nema mogućnosti njegovog izručenja Hrvatskoj za krivična dela koja mu se stavljaju na teret.

U bivšoj Jugoslaviji, Bosna i Hercegovina dala je dva velika biznismena — Emerika Bluma, osnivača giganta „Energoinvesta“ i Fikreta Abdića. Međutim, Abdić nije samo biznismen ili političar, on je postao mitska ličnost, čovek jedinstvene harizme koja ne bledi ni dan-danas. Bio je i ostao Babo, otac ljute Cazinske krajine, koja je pre nego što se on prihvatio poduhvata zvanog „Agrokomerc“, bila šampion nerazvijenosti u Jugoslaviji i Evropi. Pre njega, putevi u Cazinskoj krajini i Velikoj Kladuši bili su neasfaltirani, u samoj Kladuši bilo je svega tri televizora, a ljudi su umirali od bolesti koje su u svim drugim delovima Evrope bile odavno iskorenjene.

Sve to zbog Cazinske bune iz 1950, kada su se cazinski seljaci pobunili zbog prinudnog otkupa. Bila je to prva oružana pobuna protiv jugoslovenskih socijalističkih vlasti koja je zapečatila sudbinu ove oblasti, sve do pojave Fikreta Abdića, koji je stvari iz osnova promenio. Pod njegovom upravom, „Agrokomerc“ je imao 59 fabrika, koje su godišnje proizvodile 312.000 tona hrane i 948 različitih prehrambenih proizvoda. Ova firma izvozila je u 42 zemlje sveta u vrednosti od 98 miliona ondašnjih dolara godišnje. „Agrokomerc“ je pod Abdićevom upravom postao najveći prehrambeni gigant u SFRJ, a u Velikoj Kladuši vreme je počelo da se računa na — pre i posle Babe.

Pre nego što je „Agrokomerc“ postao „Agrokomerc“, bila je to zemljoradnička zadruga sa 27 zaposlenih, da bi na početku raspada SFRJ „Agrokomerc“ imao 13.600 zaposlenih i 9.000 kooperanata.

U tome što je uradio za Cazinsku krajinu i leži tajna Abdićeve harizme, kaže banjalučki novinar Igor Gajić.

Kao i u svakom drugom komunističkom sistemu i Abdić je imao političke zaštitnike, braću Hamdiju i Hakiju Pozderac, potomke prvog predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a Nurije Pozderca. Poreklom iz Cazinske krajine, ovi visoki republički i savezni funkcioneri želeli su, po uzoru na druge, da se oduže svom kraju. Abdić i „Agrokomerc“ imali su njihovu političku i svaku drugu zaštitu. Međutim, u zaštiti braće Pozderac ležali su i koreni prvog Abdićevog pada.

Klan Pozderaca bio je u konfliktu sa drugim bosanskohercegovačkim klanom, klanom braće Dizdarević, Raifa i Nijaza. Tako su se kola prilikom obaranja klana Pozderac slomila na Abdiću — optužen je za izdavanje menica bez pokrića u vrednosti od 400 miliona dolara. Afera „Agrokomerc“ potresla je čitavu bivšu državu, s obzirom da su u nju umešane i neke banke. Abdić je uhapšen pod optužbom za „delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja SFRJ“ po članu 114. Krivičnog zakona SFRJ. Na suđenju je danima iznosio odbranu tvrdeći da nije kriv i da su „Agrokomercovi“ papiri čisti.

Suprotno od očekivanog, efekat trogodišnjeg pritvora Fikreta Abdića bio je stvaranje mitskog junaka — o njemu su pisane knjige, a njegov prijatelj, advokat i biograf Hrvoje Šošić napisao je tri knjige, u kojima je tvrdio da je Abdić čovek s božanskim nadahnućem i poslanstvom.

Bilo kako bilo, Babo se iz zatvora u Kladušu vratio u belom mercedesu (koji je, valjda, bio zamena za belog konja), dočekan kao heroj od strane cele Cazinske krajine.

Zahvaljujući suđenju u kome je predstavljen kao žrtva političkog obračuna dva klana, Abdićeva popularnost porasla je do takvih razmera, da je na prvim višestranačkim izborima u BiH dobio najviše glasova. Zbog toga je, prema pravilima, trebalo da postane i predsednik Predsedništva te još uvek jugoslovenske republike. Međutim, ustupio je to mesto Aliji Izetbegoviću.

Tokom rata odvojio se od SDA i glavnog toka muslimanske/bošnjačke politike, stvorio Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu, a nakon rata iselio se u Opatiju. Odatle je upućen na služenje dvadesetogodišnje kazne zbog navodnih ratnih zločina, a iz zatvora je pušten u martu 2012. I tada je njegov povratak u Veliku Kladušu bio trijumfalan. Načelnik opštine Velika Kladuša postao je 2016. i do danas obavlja tu dužnost.

Kada se uporedi Abdićeva popularnost u Cazinskoj krajini sa brojem pokušaja da se ponovo odvede u zatvor, ne može, a da se ne posumnja da se iza svega krije namera da se Babo, u nedostatku drugih mogućnosti, skloni sa političke scene. Iako je njegov politički uticaj ograničen na Veliku Kladušu i okolinu, on je verovatno nezgodan svedok, a sudeći po energiji koju ima uprkos godinama, ne može se računati na to da će se uskoro povući iz javnog života.

Gajić kaže da Abdić nedvosmisleno smeta političarima u Sarajevu, nazivajući najnovije hapšenje apsurdnim.

Za Bakira Izetbegovića, Fikret Abdić je „ratni zločinac, istrošeni političar i starac“, kako je jednom izjavio. Međutim, za građane Velike Kladuše on je bio i ostao Babo. I nema sumnje da bi ga trijumfalno dočekali po povratku sa suđenja, da je 29. septembra ove godine ponovo uhapšen.