SPORT

Duda Ivković otkrio je Ljubinki Milinčić zašto je Rusija „retka zemlja“

Dušan Duda Ivković, pre 19 godina bio je na pragu da postane prvi strani trener u američkoj NBA ligi, ali ga je neodlučnost tamošnjih funkcionera navela da promeni kurs i da ode u Moskvu, u slavni CSKA, što je bio početak njegove predivne ruske priče o kojoj je pre 18 godina razgovarao sa Ljubinkom Milinčić.
Sputnik
Tri godine provedene u CSKA, uz još dve u Dinamu iz Moskve, donele su mu pet velikih trofeja, ali i neraskidivu vezu sa Rusijom u kojoj je boravio te 2003. godine kada je razgovarao sa sadašnjom glavnom urednicom Sputnjika.
Ivković je u Rusiji pronašao idealnu sredinu za rad, ali i priznanje za svoj autoritet koji nikada nije stavljan pod znak pitanja, kao ni njegova filozofija koja je sadržala tri važne komponente.
„Veliki novac se ulaže u sport i svi se trude da dobiju najbolje i trenere i igrače. Ali nije dovoljno samo kupiti nekoliko najboljih, pa da sve bude rešeno. Potreban je ogroman trud, rad, strategija... Košarka je timski sport, treba stvoriti ono što se zove tim. Cela moja filozofija je rad, poštovanje i poverenje. Ovo je retka zemlja koja poštuje i ceni rad“, naveo je Ivković.
Posebna stavka u karijeri Ivkovića bio je rad sa mladim igračima, kojima je bio i više od trenera – učitelj, pedagog, očinska figura.
„Što se mladih tiče, ja sam se uvek trudio da u ekipi bude i mladih. Tačno je, pojavljuju se mlađi, treba im ustupiti mesto. Bar sam ja od tih ljudi koji kad odu, uvek iza sebe ostave već spremne trenere. A tri moja igrača iz CSKA potpisala su ugovore sa solidnim klubovima NBA lige. Bilo je situacija kad sam mislio da mi je vreme da se povučem, da ustupim mesto nekom mlađem. A onda sam sreo trenera hokejaškog tima CSKA Viktora Tihonova. Sjajan je to čovek, pravi gospodin, dugo smo pričali, kad su mi rekli da ima 74 godine, prosto nisam verovao! A ja sam tek prešao šezdesetu“.
SPORT
Preminuo Duda Ivković
Strog trener, kažu, ali bi se pre moglo reći autoritet koji zavređuje poštovanje, u svakom momentu kada je reč o njegovom poslu.
„Nisam pristalica bezrazložnog podizanja tona, pogotovu kad trener viče na nekog 11. ili 12. igrača. To je nešto najgore kod trenera. Istina, ne volim da ponavljam dvaput isto, kritikujem ih kad nešto ne urade kako treba, ali nikad ne vređam igrače. A novinarima, mamama, deci nije mesto na treningu. Oni samo smetaju. Možda neko i može, ali ja jednostavno tako ne mogu da radim. Mislim da su disciplina, i igračka i ljudska, najvažnije u sportu. Ako njih nema, nema ni pobeda“.
Rad u Grčkoj, Rusiji, Turskoj, Jugoslaviji Ivkovića je vodio kroz različite okolnosti, različite navike ljudi, ali je princip, što se njega tiče, uvek bio isti.
„Iskreno govoreći, reč „mentalitet“ u mom radu ne postoji. Postoje profesionalci koji su spremni da se svom radu predaju bez ostatka i postoje oni koji to nisu. Postoje talentovani i manje talentovani igrači... Ali kakve veze ima da li su Srbi, Grci, Amerikanci ili Rusi? O kulturnim i mentalnim razlikama može da se priča izvan terena, ali to nikakve veze nema s košarkom. Za mene postoji samo jedan kriterijum – profesionalizam“, govorio je Ivković 2003. godine.
SPORT
„Šta je, bre, purgeri, šta se šunjate...“ /video/
SPORT
Kako je Duda pobedio sankcije /video/
SPORT
Šta je to „srpski lobi“? /foto, video/
Komentar