Kada je Dragan Stojković Piksi stigao na klupu Srbije pojavili su se komentari da je on trener koji igra veoma rizično, da su njegove ekipe davale, ali i primale mnogo golova te da nije baš jasno kako će sve to izgledati u slučaju Srbije.
Sve smo imali priliku da vidimo u dosadašnjem delu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2022. godine i, ako se ne gleda samo rezultat, iako je realno on jedino merilo, jasno nam je da Srbija nikada nije igrala lepši fudbal.
A to je, bar se sećamo momenata iz nedavne istorije, jedan od glavnih faktora, zar ne?
Ako ništa drugo, to je bio „razlog“ za smenu Slavoljuba Muslina, čoveka koji je Srbiju odveo na Svetsko prvenstvo u Rusiju.
Lepota ne može da fali u Piksijevoj filozofiji fudbalske igre, verovatno najbolji srpski fudbaler svih vremena, uz dužno poštovanje legendama iz „Titovog vremena“, želeo je da Srbija igra brzo, atraktivno, na gol više i u tome je uspeo.
Jedini problem u svemu je – šta ako lopta neće u gol?
U Dablinu nije htela, jednostavno nije i to je sastavni deo fudbalske igre. Srbija je imala 18 šuteva na gol, čak deset puta je čuvar mreže Republike Irske morao da reaguje, 11 udaraca je upućeno iz kaznenog prostora, sedam van, a dva su defanzivci rivala uspeli da izblokiraju.
Nikada Srbija nije igrala kao sada, nikada od prvog momenta utakmice nije kretala u napad, u visok presing, u ofanzivu na rivalsku polovinu, a pogotovo to nije bio slučaj na gostovanjima.
Nažalost, mač sa dve oštrice je Srbija videla u njegovom najsjajnijem svetlu i konačno je sama sebe „pobedila“, bizarnim autogolom koji je takođe nešto što dosad nikada nije bilo viđeno, iako je bilo svakakvih dešavanja kroz istoriju.
Istorija nas takođe uči da u slučaju Srbije nikada nije gotovo dok stvarno nije gotovo – do kraja kvalifikacija su ostale još tri utakmice, uključujući i onu protiv Portugalije, koja će direktno odlučivati o tome ko će sa prve pozicije iz grupe otići pravo na Svetsko prvenstvo.
Naravno, uz uslov da se ostvare pobede nad Azerbejdžanom i Luksemburgom i da se, na kraju 14. novembra dogodi poslednji obračun u kom će biti i konačno jasno da li je Srbija dovoljno sazrela da igra lepo i da preživi od lepote.
U svakom slučaju, ideja o tome da treba napadati zaslužuje sve pohvale, hrabrost ne može da se kritikuje i finalno – nije greh slavno poginuti, makar će naredne generacije moći da rastu na priči da Srbija igra ofanzivan fudbal.