Pokušaj državnog udara izveli su od 19—21. avgusta 1991. čvrstorukaši u sovjetskoj vlasti u nastojanju da spreče potpisivanje Saveznog ugovora, koji je predviđao veću decentralizaciju savezne države. Puč je završen njihovim hapšenjem, a na čelu otpora zagovornicima bio je tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin, koji je mobilisao snage, uveo policijski čas i preuzeo komandu nad oružanim snagama. Iako je puč propao uz povratak Gorbačova na vlast, smatra se da je za posledicu imao definitivno diskreditovanje saveznih organa vlasti i KPSS-a i kao rezultat toga dezintegraciju Sovjetskog Saveza.
Pouke puča i dalje aktuelne
Lekcije puča su i dalje aktuelne, a demokratski put razvoja je jedini ispravan za Rusiju, kaže povodom godišnjice Gorbačov.
Istoričar Maksim Artemjev, autor knjige „Avgustovski puč“, ističe da sagledavajući dalji tok istorije 30 godina od puča, ljudi više ne vide taj pokušaj državnog udara kao emocionalno obojenu epizodu u istoriji, nego ili kao tragičan događaj, ili kao nešto nerazumljivo i zaboravljeno, neaktuelno i nezanimljivo.
Istoričar Aleksandar Šubin, saradnik Centra za istoriju Rusije, Ukrajine i Belorusije Instituta opšte istorije RAN i autor knjige „Paradoksi perestrojke. Propuštena šansa SSSR“, slaže se da su i puč i njegov krah zaista jedna od ključnih epizoda istorije perestrojke.
„Sama perestrojka je događaj dobro poznat u svetu: to nisu samo reforme Gorbačova, nego u suštini prava revolucija u kojoj su učestvovali milioni ljudi koji su tada imali aktivnu građansku poziciju. Razvoj te revolucije do 1991. doveo je do toga da je s jedne strane u Sovjetskom Savezu komunistički režim već faktički prestao da postoji: ljudi na vlasti mogli su da imaju različito idejno usmerenje i partijsku pripadnost. Ali s druge strane nije bilo jasno čime će biti zamenjene stare institucije centralizovanog upravljanja ekonomijom i celokupnim sovjetskim prostorom“, objašnjava Šubin.
Prelomni trenutak
Kako kaže, većina građana SSSR je smatrala da će ta zemlja i dalje postojati i založili su se za to i na referendumu u martu 1991, ali je značajan deo stanovnika Pribaltika, Moldavije, Zakavkazja, Srednje Azije smatrao da mogu živeti odvojeno.
„U takvoj situaciji Avgustovski puč i njegov poraz bili su upravo prelomni trenutak kad su preko noći pukle vezivne strukture Sovjetskog Saveza. Povod za puč bila je perspektiva potpisivanja Saveznog ugovora koji je trebalo da sačuva Sovjetski Savez, ali uz uslov veoma široke autonomije republika koje bi u njemu ostale, uključujući Belorusiju i Ukrajinu“, obrazlaže Šubin.
Podsećajući da su organizatori puča želeli da zadrže veću nadležnost savezne države, ovaj istoričar konstatuje da je Avgustovski puč bio avantura čiji je zadatak bio da spreči potpisivanje Saveznog ugovora, a doveo je do kolapsa saveznog centra.
„U tome je svakako važan istorijski značaj Avgustovskog puča, koji je dao start za odbrojavanje do raspada Sovjetskog Saveza. Savezni ugovor nije predviđao takav raspad. Zato je taj važan događaj naravno veoma tužan za one koji su želeli očuvanje SSSR kao centralizovane države, kao i za mnoge ljude demokratskih uverenja koji su žalili zbog raspada Saveza“, navodi Šubin.
„Dekabristi“ ili pristalice totalitarizma
Međutim, taj događaj je, dodaje naš sagovornik, bio radosna prekretnica za one koji su smatrali da je nezavisnost Ukrajine i Belorusije sjajna stvar.
Avgustovski puč u Sovjetskom Savezu 1991.
© Sputnik / Igorь Mihalev
„Jasno je danas da je takvih, bar u Ukrajini, većina. Zato je to veoma važan događaj, ali se odnos prema njemu promenio na različite načine. Ljudi koji osećaju nostalgiju za SSSR, danas čak saosećaju s učesnicima puča. Priznajući da je njihova taktika bila loša, doživljavaju ih kao svojevrsne dekabriste koji su se borili za dobar cilj, ali nisu uspeli. Drugi pak u avgustovskom puču vide zloslutnu perspektivu totalitarnog revanša. Ali je u oba slučaja na delu ideološko uprošćavanje. Svi inicijatori Avgustovskog puča bili su puleni Gorbačova i nisu nameravali da vaspostave čvrstu diktaturu. Oni su plašili demokrate, pokušavajući da se izbore za ustupke. A demokrate koje su shvatile da ih samo plaše, reagovale su odlučno i uspele su da situaciju okrenu u svoju korist“, opisuje situaciju istoričar.
Nedopustiv politički avanturizam
Maksim Artemjev smatra da raspad SSSR nije zavisio od Avgustovskog puča koji je organizovan kako bi se sprečilo potpisivanje Saveznog ugovora, jer je on , kako kaže, faktički označavao raspad SSSR — nije potpisivalo šest od 15 republika, a Ukrajina nije mogla da odluči da li da potpiše nacrt ugovora koji bi SSSR pretvorio u labavu konfederaciju s nejasnim pravilima igre.
„Da je dogovor potpisan, verujem da bi se Savez i ranije raspao, a ne 25. septembra kad se to desilo. Avgustovski puč zato ništa nije ubrzao, ali je dao liderima republika moralno pravo da se ponašaju aktivnije prema izlasku iz SSSR“, uveren je Artemjev.
Šubin na kraju iz tog istorijskog događaja izvlači dve pouke:
„Nedopustiv je politički avanturizam, čak i da ima neke plemenite ciljeve. Druga važna pouka je da se autoritarizmu može suprotstaviti talas narodnog negodovanja, neočekivan za one u čijim je rukama sila. Uloga narodnih masa se ponekad ne uzima u obzir, a ne bi trebalo. Obe te pouke, po mom mišljenju, nisu dovoljno shvaćene na postsovjetskom prostoru.“
Za one koji proučavaju istoriju Rusije i SSSR, dodaje Artemjev, Avgustovski puč je važna epizoda, jer bez toga je nemoguće shvatiti dalju istoriju Rusije i razumeti kako se ona danas našla tamo gde jeste.