Tragom sve učestalijih ispada takozvanih komita i predstavnika bivše vlasti, a uoči ustoličenja novog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, sa Stepićem razgovaramo na temu „vrelog političkog leta“ u Crnoj Gori.
Pad Milovog režima nije doneo promenu strateškog spoljnopolitičkog vektora zemlje, a čini se da je Crna Gora ostala pod isključivim uticajem Zapada…
— Samozavaravamo se kada mislimo da je „Milov režim“, kako se često naziva, pao. Nije pao. Zašto? Prvo, Milo Đukanović je i dalje veoma uticajni predsednik države; drugo, nova Vlada u glavnim crtama ima staru spoljnu i unutrašnju orijentaciju; treće, nova skupštinska većina je samo prividna, jer su neke stranke vladajuće koalicije i prema programu i prema praktičnom delovanju bliže staroj nego novoj politici; i četvrto, stara nomenklatura i „po vertikali“ i „po horizontali“ ostala je gotovo netaknuta — od bezbednosno-obaveštajnog sektora do poslednjeg opštinskog činovnika. U prvim danima posle izbora oni su se samo pritajili, smirili i uplašeni od eventualnog „cunamija“ i čistki institucija čekali kako će se stvari odvijati — da li da „prelete“ na pobedničku stranu i na ekstreman način dokazuju svoju političku pravovernost i pripadnost srpstvu ili pak ako se nova vlast pokaže mekanom, neodlučnom i tromom, kao što se i pokazala, da „ostanu u sedlu“, nastave sa starim političkim kursom i postanu još ekstremniji u ispoljavanju antisrpskog crnogorstva.
U kojoj meri se u tu sliku uklapa i militantnost komita?
— To su takozvane komite, koji u stvari to nisu, već su piraterisali to ime — oni se pre mogu nazvati montenegrinskim, tj. crvenohrvatskim ustašama, instrumentom u službi podizvođača atlantističkih geopolitičkih radova na Balkanu. Njima je ustoličenje novog mitropolita idealna prilika da se pokažu masovnijim, aktivnijim i važnijim nego što u stvari jesu. Oni se predstavljaju kao garanti vazalnog statusa savremene Crne Gore spram evroatlantskih tutora — SAD, EU, NATO-a. I poručuju kako Crna Gora neće biti srpska, kako ne bi tako postala ruski bastion na Balkanu.
Da li je u okolnostima antagonizovanja dve Crne Gore moguć konflikt?
— Opasno se potpaljuje oružani sukob koji može da se pretvori u pravi bratoubilački rat i prelije se daleko van granica Crne Gore. Bojim se da su ruke stranog faktora u to umešane do ramena. A u tom slučaju nikakva mudrost i pozivanje na smirivanje stanja ne pomažu. Naši neprijatelji su odavno proučili violentnost dinarskog mentaliteta i način na koji ona može da se iskoristi za njihovu korist, a našu štetu.
Gde je završnica bitke dva identiteta — jednog srpskog i drugog montenegrinskog?
— Naučno, etnodemografski posmatrano, stanovništvo Crne Gore je srpsko i arbanaško. Ono srpsko se usled titoističkog etnoinženjeringa i stvaranja instant nacija (Milorad Ekmečić), te recidiva tog procesa, danas izjašnjava delom kao srpsko, delom kao crnogorsko, delom kao bošnjačko, delom kao muslimansko i delom kao hrvatsko. Sučeljavanje očuvanog srpskog i veštačkog crnogorskog identiteta moglo je mirno biti rešeno kao rezultat „litijske revolucije“, da ona nije tako predugo trajala i time pružila priliku suprotnoj strani — kako domaćoj, tako i stranoj — da se konsoliduje, pripremi efikasan odgovor i razvodnji, odnosno naknadno iskompromituje čitav litijski pokret. Tako je uzalud potrošena silna kolektivna nacionalna energija, koja je, da bi bila efikasna, brzim tempom, bez oklevanja, u kratkom vremenskom periodu na tom talasu trebalo da bude pretočena u bolje organizovane, glatko i velikom većinom dobitničke izbore, preuzimanje državnih institucija, urgentno povlačenje priznanja tzv. kosovske nezavisnosti, obračun sa kriminalnim, a naročito sa političkim nadzemljem i podzemljem, promenu medijske orijentacije, „rećirilizaciju“ čitavog društvenog ambijenta, regulisanje statusa SPC, pripremu i održavanje validnog popisa stanovništva (uključujući slobodno izjašnjavanje o nacionalnoj i verskoj pripadnosti), prečišćavanje biračkih spiskova za svake sledeće izbore… Uopšte, trebalo je političkim „blickrigom“ izvršiti dekonstrukciju ne samo postojećeg antisrpskog državnog aparata, već i višeetažne „duboke države“. Budući da to nije učinjeno iz sasvim praktičnih, po svojoj suštini geopolitičkih razloga, epilog koji je mogao biti miran i na zadovoljstvo velike većine domicilnih činilaca, odlaže se na neodređeno vreme. Ali do njega mora doći i on simbolički i praktično mora biti na Lovćenu.
Zašto baš gore?
— Jer je tamo podignut reper identitetske konverzije i kasnije rastrzanosti, tj. i etničke i geopolitičke šizofrenosti Crne Gore. To je tzv. Njegošev mauzolej, a u stvari njegova posmrtna tamnica u koju su titoisti zatvorili čitavu Crnu Goru u nameri da je rasrbe i polatine. Dakle, titoisti nisu imali skrupula i zarad tobože istorijskog svedočanstva ostavili Njegoševu zavetnu kapelu, a nedaleko od nje izgradili svoje partijsko-spomeničko obeležje. Ne! Oni su srušili kapelu i na njenom mestu podigli mauzolej. Ako hoćemo povratak srpskom identitetu Crne Gore, ne može se ponovo izgraditi kapela nedaleko od mauzoleja, pa da postoji i jedno i drugo. Jer: jedno drugo isključuje! Nikako — mora se ukloniti mauzolej i vratiti kapela na mesto gde je bila, uključujući i povratak Njegoševih posmrtnih ostataka u nju — po Njegoševom zavetu. Kako to učiniti? Ne miniranjem i mehanizacijom, već polako, obijati čekićem i dletom delić po delić, kao neka vrsta velikog, sabornog poslušanja i kolektivno posvećenog pokajničkog dela, povratka sebi i nacionalnoj samospoznaji. Kao jedna vrsta toliko od nas zahtevane, ali u ovom slučaju prave katarze i suočavanja s prošlošću. Nije ovo radikalna ideja, već dugoročno jedini pravi izbor. To bi bio signal istinske preorijentacije Crne Gore i njenog vraćanja na ispravan istorijski put.
Da li se insistiranje Zapada na evroatlantskom kursu Crne Gore može objasniti strahom od hipotetičkog izlaska Rusije na Jadransko more?
— Crna Gora nije iskoristila momentum, tj. ponovo je u postlitijskom vremenu skliznula u nepovoljan „tajming“ i upala u kontraritam. Ovo je, naravno, zaključak sa „srpskog stanovišta“. A u stvari joj nije dozvoljeno da promeni (geo)politički tempo koji diktira Zapad. Uvučena je u NATO i sada nije u stanju da ga napusti dok se ne dese neke velike, epohalne promene evropskih, evroazijskih i globalnih razmera. Ona jeste populaciono-prostorno mala i resursno-ekonomski nebitna, ali izlaskom na more igra veoma važnu geopolitičku i geostrategijsku ulogu. Njome je NATO zatvorio poslednji sektor obruča (regionalnog, tj. balkanskog Rimlenda) oko srpskog činioca kao ruske transmisije ka Sredozemlju. Između ostalog, i zato je ona potrebna ne samo kao nesrpska, već kao izrazito antisrpska. Onakva kakva je bila, a kakva je dobrim delom i danas, ona igra važnu ulogu u neokenanističkom „obuzdavanju“ Srbije i srpstva u celini. Stoga i njena indukovana uloga „perjanice“ u hiperprodukciji „genocid-rezolucija“.