U jednom potpuno bezidejnom meču srpskog šampiona, u kojem je trener Dejan Stanković u osmom ovosezonskom meču isprobao čak 26 fudbalera!? Znači, lutanje...
Zato i ne čudi što je Stanković preuzeo krivicu za brodolom – pojedini mediji su pisali da je navodno nudio i ostavku jer je razočaran – ali da li je baš moralo tako?
Dejan Stanković bio je vrhunski fudbaler, disciplinovan, čovek zadatka, neverovatno spreman i savršeno svestan svojih mogućnosti – otuda i jedna „grande“ karijera. Kako u klubu, tako i u reprezentaciji.
Ali, Dejan Stanković kao trener je sušta suprotnost „onog Dekija“, kog pamtim od ulaska u igru protiv OFK Beograda davne 1995. godine, kada ga je Ljupko Petrović „bacio u vatru“ umesto Dejana Ramba Petkovića... Da ne pričam o dva gola Kajzerslauternu pred 80.000 navijača na Marakani...
„Godina 1996. i utakmica sa Kajzerslauternom na Marakani. To su oni dani kada kupuješ sve novine na trafici i uživaš u svakom napisanom slovu“, poručio je svojevremeno Stanković, o meču u kom se predstavio evropskoj fudbalskoj javnosti.
Suština – Deki je tada uživao, a sada se sve svodi na pritisak, surovi profesionalizam, nervozu...
Tek je na početku trenerske karijere i nesporno je da ima znanje, harizmu, ali nazire se i – sujeta. Malo više nego što bi trebalo.
Neki će reći – tako mora. U redu, njegovo je da donosi odluke ko će da igra, kada, koliko i zašto, ali je potpuno legitimno i da novinari postavljaju pitanja, a da Stanković odgovori kada je u pitanju izbor tih 11 koji su počeli utakmicu.
Brecnuo se Stanković kada sam posle velike pobede nad Kairatom (5:0) pitao da li se greške koje je pomenuo odnose na startere Pavkova, Gajića i Krstičića iz prvog meča sa Kairatom u gostima, kada je usledio poraz.
Možda nije bio savršen trenutak, ali me je s fudbalske strane, sportske, zanimalo na šta je tačno mislio kada je tridesetak sekundi pre toga pričao kako je svestan gde je pogrešio i da priznaje grešku, što mnoge njegove kolege u današnje vreme ne rade.
Odgovor je sebično sačuvao za sebe. Da se razumemo, ima sva prava na to, ali...
Neretko se nešto slično dešavalo i mojim kolegama, tema je prečesto bio Miloš Degenek, koji je prvobitno mečeve Zvezde pratio sa klupe, a onda se našao među starterima u Tiraspolju.
Stanković zna šta radi i ne želi da mu se bilo ko meša u posao, niti da postavlja takva pitanja. Prema njegovoj reakciji se vidi da mu ne prijaju, ali tu dolazimo do jedne potpuno druge priče, dimenzije, čiji je glavni junak Novak Đoković.
Najveći teniser današnjice, uskoro verovatno i najbolji ikada.
Delije i svi koji prate Zvezdu, generalno srpski sport, sigurno su upamtili susret na aerodromu Novaka Đokovića i Crvene zvezde na startu evropske odiseje četvorostrukog uzastopnog šampiona.
I pao je tada zagrljaj dvojice velikih sportista i prijatelja – Dejana Stankovića i Novaka Đokovića, a pošto je Nole okoreli zvezdaš, jasno je da se pozdravio i sa ostatkom ekspedicije i poželeo im sreću pred bitke u pohodu ka Ligi šampiona, dok se on uputio na Olimpijske igre u Tokiju.
Isti taj Novak Đoković, koji obara sve rekorde i poigrava se kako na terenu tako i mentalno sa rivalima, otvoren je za svaki savet, čak i ukoliko on stigne od deteta!
Nole je u finalu Rolan Garosa posle preokreta pobedio Cicipasa, a reket je poklonio anonimnom dečaku koji se nalazio na tribinama.
Na pitanje zašto baš njemu, Novak je oduševio teniski svet i pokazao zbog čega je najbolji i najveći:
„Ne poznajem to dete, ali me je tokom celog meča bodrio, čak mi je nudio i neke savete u vezi sa taktikom. Ako neko zaslužuje reket, to je onda on“, poručio je veliki šampion Đoković koji osluškuje okolinu i potpuno je „otvoren“, dok je Stanković sušta suprotnost.
U tome je suština – nije dovoljno samo zagrliti Novaka Đokovića.
Stanković je bio veliki igrač, ne sumnjam da će i kao trener ostvariti zapažene rezultate, što već i čini sa Zvezdom, samo se sad „sapleo“ protiv Šerifa, ali potrebno je da ponovo bude „onaj stari Deki“. I vrlo brzo će stvari doći na svoje mesto.