Srpski vaterpolisti su na nedavno završenim Olimpijskim igrama u Tokiju po drugi put zaredom osvojili zlatnu medalju, nakon što su isti uspeh ostvarili pre pet godina u Rio de Žaneiru.
Osvajač tri medalje na Olimpijskim igrama – bronzane u Pekingu 2008. i Sidneju 2000. i srebrne u Atini 2004. godine – kaže da ostvariti takav uspeh nimalo nije lako.
„Prvi utisci su, kao i svakog od nas, da je to jedna radost i veliko zadovoljstvo. Možda ja malo više znam koliko je teško sve to uraditi, postići bilo koju vrstu rezultata. Nekada običan narod, odnosno ljudi koji se nikada nisu bavili profesionalnim sportom, stiču utisak da kada neki sportista osvoji medalju sa lakoćom da je ona lako došla. Nije lako došla. Mislim da su bile jako teške Olimpijske igre i na kraju krajeva, činjenica da smo dobili Špance u polufinalu, ekipu koja nas je u prethodna tri takmičenja izbacivala, pokazuje koliko je bilo teško“, rekao je Šapić za Sputnjik.
Tokio je bio poslednja reprezentativna stanica za čak sedmoro vaterpolista takozvane zlatne generacije.
„Nisu mogli da požele lepši kraj reprezentativne karijere njih sedmorica, a nisu mogli ni da požele lepšu smenu generacija oni koji će ostati. Svi treba da se radujemo, da budemo ponosni i da budemo srećni što imamo jednu takvu ekipu. Vaterpolo nam je sa poslednjih šest Olimpijskih igara zaredom donosio medalje i ja stvarno verujem da će tako biti i u budućnosti“.
Doktrina jugoslovenskog vaterpola
Proslavljeni vaterpolista u nastavku intervjua objašnjava zašto Srbija u kontinuitetu dominira na vaterpolo sceni, te se na gotovo svakom velikom takmičenju bori za najsjajnija odličja.
„Postoji tradicija. Doktrina jugoslovenskog vaterpola je preneta na srpski vaterpolo. To je tradicija, kao što imate druge zemlje koje imaju druge sportove koji su tradicionalno uspešni. Kod nas je jedan od tih sportova vaterpolo i normalno da nekad zavisi od igrača, ali i generacije, kakva se namesti. Nekada vam Bog pošalje nekoga ko je supertalentovan, a nekada naleti generacija sa manje talentovanim igračima. To ne znači da celokupan sport zbog toga može da padne u potpuni rezultatski debakl“, kaže Šapić.
Jugoslovensku doktrinu u sportu Šapić vidi i u drugim zemljama, te ističe uspeh Hrvata u rukometu koji naša zemlja nije uspela da reprodukuje.
„Vaterpolo reprezentacija je manje-više uvek tu negde u vrhu. To zavisi i od nekih spoljnih faktora, od samog talenta svake generacije, ali ja verujem da je to ta jugoslovenska škola. Hrvati su to uspeli da prenesu na rukomet, mi smo uspeli na vaterpolo, a na rukomet nismo uspeli da prenesemo doktrinu jugoslovenskog rukometa, iako je šabačka Metaloplastika bila prvak Evrope i 1986. smo bili prvaci sveta sa najvećim brojem igrača upravo iz Srbije. Na primer, pa nismo uspeli. A u vaterpolu jesmo i mislim da tu leži razlog – to ide s kolena na koleno, obučavaju se treneri i igrači, obučavaju jedni druge i to je jedan pobednički duh koji je vladao u jugoslovenskom, a sada i u srpskom vaterpolu već nekoliko desetina godina. Taj kontinuitet postoji tamo negde od kraja '60-ih godina...“.
Dejan Savić – jedan od najvećih svih vremena
Jedna od glavnih tema Olimpijskih igara je i selektor Dejan Savić, koji od dolaska 2012. godine konstantno pomera granice uspeha.
„Savić je dao svoj pečat poslednjih osam, devet godina. Imao je neki svoj plan, imao je plan i kada je pre dve godine pauzirao najbolje igrače, imao je period kada nije uspevao da osvoji medalju na Evropskom, Svetskom prvenstvu, Svetskoj ligi... Ali, čovek je prosto imao plan i to je pokazatelj da kada ljudi imaju plan, čak iako nekada greše u toku ostvarivanja konačnog cilja, znači da znate šta radite. Dejan Savić je od prvog dana kada je postao selektor znao šta radi, dao je jednu potpuno drugu dimenziju čitavoj ekipi i vidim da su igrači izuzetno vezani za njega“, kaže Šapić i nastavlja:
„On je pokazao veliko trenersko znanje i umeće. Bio je veliki igrač, ali to što ste veliki igrač nije garancija da ćete postati i ozbiljan trener. Zato mislim da je Dejan u poslednjih osam, devet godina pokazao da je izrastao u trenera svetskog formata, da je izrastao u jednog od najboljih trenera sveta – ne u ovom momentu, već mogu slobodno da kažem svih vremena. Srećan sam što ga imamo i mislim da je Dejan i dalje mlad, ima 46 godina i ispred njega je još mnogo godina rada, nadam se u našem vaterpolu, i još puno generacija koje će kroz njegove ruke proći, da li u ovoj ili onoj formi, to nije važno – da li će biti sutra selektor ili će biti nešto drugo, ali bitno je da imamo Dejana Savića u našem vaterpolu, jer je on već sa 46 godina ušao u istoriju svetskog vaterpola, tu nema dileme“.
Tokom finala protiv Grčke viđen je zanimljiv tajm-aut srpskog selektora, koji se sveo na to da je Savić svojim izabranicima rekao „da ga ne nerviraju“.
Šapić objašnjava uticaj trenera na svoju ekipu.
„Pa, tokom utakmice... I jeste i nije. Zavisi od utakmice. Postoje utakmice na koje zaista trener ne može da utiče, a postoje i utakmice na kojima trener može da promeni tok neke utakmice. Ali, kada dođete do utakmice, tada je već najveći broj stvari 'spakovan'. Trener je taj koji je izuzetno važan u kreiranju same atmosfere, trenažnog procesa, odabiru igrača, motivaciji, pronalaženju mesta svakom igraču. Najmanje je trener važan u utakmici, što ne znači da nije važan. Savićeva uloga je velika, kao i svakog trenera bilo koje uspešne generacije“.
Smena generacije – nit' prva, nit' poslednja
Smena generacija otvorila je i temu o tome kako vaterpolisti Srbije toliko godina uspevaju da se, bez većih izuzetaka, pojavljuju na svim velikim takmičenjima uprkos napornim sezonama.
Šapić ističe da „do zasićenja sigurno dolazi“.
„Nije lako. Savić je pre dve godine odlučio da ih odmori, nisu išli na Svetsko prvenstvo. Do zamora materijala dolazi, prosto ljudski organizam nekada nešto ne može da izdrži. E, sad zašto su vaterpolisti svih ovih decenija pokazali tu neku vrstu upornsoti? Pa, ne znam... Valjda je i to stvar nekog vaspitanja. Ne bih da ulazim u to i da dajem neka naučna objašnjenja. Znam da što se tiče svih vaterpolo selekcija – ko god da je mogao da igra, on je igrao i davao sve od sebe, ali, naravno, nisu uvek svi mogli da igraju. Ima tu i objektivnih okolnosti i povreda, raznoraznih problema“.
Osvajač tri evropska i jednog svetskog zlata, uz pet trofeja Svetske lige i jednog Svetskog kupa, podvlači razgovor o tome „ko je igrao, a ko nije“ i upoređuje ga sa drugim, medijski generalno ispraćenijim sportovima.
„Mi smo svi ljudi od krvi i mesa. Ja nisam nikada propustio nijednu sezonu u reprezentaciji, Filip Filipović isto, osim kada nije bilo planirano, kao i mnogi od njih. Dešavalo se da neko nekad i kod nas propusti, ali nije bio 'pod lupom', kao što su možda neki drugi sportisti, jer su dolazili rezultati. Kada dođe rezultat, onda više niko ne pita ko nije igrao. Kada nema rezultata, onda se svako pita: 'A što ovaj nije igrao?'. Vaterpolo je uspevao da uvek daje rezultate, pa se onda ljudi nisu ni pitali ko je igrao“, zaključio je Šapić razgovor za Sputnjik.