To se čak nije ni krilo.
Razlozi sankcija uglavnom su bili politički. Mada su ponekad sakrivani iza olimpijskih vrednosti oličenih u ljudskim pravima i poštovanju nekih elementarnih demokratskih načela.
Najduže su učešće na igrama bojkotovali Kinezi. Dobro poznata priča o dešavanjima nakon Drugog svetskog rata, podeli na kontinentalni deo pod nazivom Narodna Republika Kina i ostrvski, tajvanski, pod nazivom Republika Kina, prelio se i na sportski teren.
Kinu je na letnjim Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. predstavljao jedan plivač, jedini koji je stigao na vreme, ali su se zbog toga sa takmičenja povukli tajvanski sportisti. Od 1956. godine situacija je obrnuta, Tajvanci pod nazivom Republika Kina učestvuju, a Peking bojkotuje.
Narodna Republika Kina se vratila na igre tek 1984. godine i to nakon dugih pregovora posle kojih je Međunarodni olimpijski komitet 1977. doneo Rezoluciju iz Nagoje. U tom dokumentu je utvrđeno da takmičari sa Tajvana mogu učestvovati pod nazivom Kineski Tajpej. Nezadovoljan odlukom, Kineski Tajpej je bojkotovao igre u Moskvi i Los Anđelesu. Od Seula 1988. su redovni učesnici.
Najveći organizovani bojkot igara viđen je u Moskvi. Nije bilo takmičara iz čak šezdeset pet država. Iako se čak i danas može nabasati da je razlog neučešća bojkot Sovjetskog Saveza, to nije tačno. Neki nisu doputovali zbog finansijskih nedaća, neki jer se nisu kvalifikovali, neki su izmišljali druge razloge ne želeći da se zameraju ni Vašingtonu ni Moskvi.
Inače, bojkot koji tada predvode Sjedinjene Države organizovan je zbog sovjetske intervencije u Avganistanu krajem 1979. godine. Sovjeti su uzvratili istom merom. Naredne igre u Los Anđelesu bojkotovalo je četrnaest država. Mi smo učestvovali i u Moskvi i u Los Anđelesu. Multivektorska spoljna politika i koncept nesvrstanosti to su nam omogućili.
Najduže sankcije u istoriji olimpizma primenjivane su protiv Južne Afrike. Zbog politike aparthejda nisu ni pozvani 1964. godine u Tokio, a kada su pozvani 1968. u Meksiko, veliki broj reprezentacija je zapretio bojkotom, tako da je poziv povučen.
Naposletku, izbačeni su iz Međunarodnog olimpijskog komiteta 1970. i u njega se vratili tek nakon 21 godine.
Pod sankcijama se našao i sport Savezne Republike Jugoslavije. Rezolucijom SB UN broj 757 iz maja 1992. godine tačkom „g“ navedeno je „ograničavanje učešća na sportskim događajima“.
Ubrzo smo izbačeni sa Evropskog prvenstva u fudbalu, a za igre u Barseloni pronađen je kompromis. U ekipnim sportovima nismo mogli učestvovati, a pojedinačno jesmo pod nazivom „nezavisni olimpijski učesnik“, sa olimpijskom zastavom i skraćenicom IOP.
Gledano sa ove vremenske distance, sasvim je jasno da sportskim sankcijama nije bilo mesta u ovom dokumentu i da su nametnute sa ciljem vođenja hibridnog rata protiv Srbije.
Danas je pod sankcijama Rusija. Odnos između ruskih organa i Svetske antidoping agencije podseća na špansku seriju, tu je teško raspetljati šta je bio uzrok, a šta su posledice.
Jednostrana priča koja dolazi iz zapadnih medija je prosta, sklopljena da navede na zaključak kako je za dopingovanje ruskih sportista kriv Putin lično.
Međutim, posmatrajući formalnu stranu procesa vođenog protiv ruskog komiteta, tu su uočljivi veliki propusti. Nešto što je u prethodnim optužujućim izveštajima predstavljano kao činjenica, na sudu je postajalo tek mogućnost.
Ključni dokaz potiče od svedočenja čoveka koji je smišljao kako prevariti na testovima i zato sarađivao sa nečasnim sportistima, ali je on prebegao u Sjedinjene Države, gde mu je omogućen status zaštićenog svedoka.
Takođe, Rusi su kažnjavani dva ili čak više puta za isto delo, a kažnjavanje je kolektivno, iako se, kada je o dopingovanju reč, mahom radilo o atletičarima od kojih je ubedljiva većina odavno završila svoje karijere. Kao da je i Sud za sportsku arbitražu želeo da stavi tačku na ovaj slučaj, te je preinačio odluku Svetske antidoping agencije i skratio sankcije Rusima na dve godine.
Uglavnom, takmičari iz Rusije nastupaju pod skraćenicom ROC, što je od Ruski olimpijski komitet na engleskom, sa zastavom nacionalnog komiteta, a ne države.
Umesto himne biće intonirana prilagođena verzija čuvenog Koncerta broj 1 za klavir sa orkestrom Petra Iljiča Čajkovskog. Svi simboli su ukinuti, kazne drakonske, a maltretiranje kontinualno.
Treba li uopšte sumnjati da li tu ima ili nema politike?