S obzirom na situaciju na terenu, političke krize koje se stalno otvaraju, teško da bi ta slika Balkana uskoro mogla da bude promenjena, osim ako to neko „odozgo“ ne naredi. Verovatno bi nekadašnjem „malom Šengenu“ pre pristajalo ime — „mali Balkan“.
Inicijativa koja je sasvim nesporna — da roba, usluge, kapital i naravno ljudi bez peripetija i gubljenja vremena i para s lakoćom prelaze granice na Balkanu, pokrenuta je krajem 2019. Nepune dve godine kasnije pozicije u odnosu na nju ostale su iste.
Knjiga je stala na tri slova. Projekat je prihvatljiv samo za Srbiju, Albaniju, Severnu Makedoniju, ali ne i za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, kao i za privremene institucije na Kosovu i Metohiji.
Kada imamo to u vidu, a i činjenicu da gotovo da ne prođe dan bez međusobnih nimalo naivnih političkih razmimoilaženja na Balkanu, epitet „otvoreni“ mu nekako dođe ne čak ni kao pusta želja, nego floskula.
Mnoge balkanske zemlje su međusobno „otvorene“ da zatvorenije ne mogu biti. Sapliću jedna drugu na putu ka EU, članice uslovljavaju one koje tapkaju na evropskom putu, otvaraju se pukotine u njihovim odnosima, kopaju se istorijske rane…
I tako, dok se na jednoj strani Evropa oličena u Uniji definitivno zatvara prema našem regionu i to nam jasno stavljaju do znanja, pa joj čak smeta i to što deo Balkana, koji ona ne pušta pod svoje okrilje, simbolički koristi naziv „mali Šengen“ (valjda je reč Šengen rezervisana samo za odabrane) — Balkan se otvara. Uprkos tome što to nije uspeo da uradi ni po CEFTA sporazumu koji su svi potpisali i koji je sve propisao, a odavno je već na izdisaju.
Ipak, da li je „Otvoreni Balkan“ opravdao naziv, znaćemo za dve godine kada budemo podvukli crtu i sabrali rezultate.
Kako je najavljeno, u 2023. granice bi trebalo da budu otvorene poput onih u šengenskoj zoni.
Makar za ovaj — „mali Balkan“.