Skoro 60 godina SAD drže Kubu pod neprekidnim sankcijama, što je forma zle namere prema toj zemlji i njenom narodu, ocenjuje Dušan Vasić, redovni profesor univerziteta i bivši ambasador u više zemalja Latinske Amerike, povodom protesta koji su ovih dana potresli Kubu.
Posle decenija pokušaja Vašingtona da sruši vlast na Kubi i preko 600 neuspelih atentata na kubanskog lidera Fidela Kastra, aktuelni predsednik Kube Migel Dijaz-Kanel optužuje SAD za ono što se dešava u njegovoj zemlji i čak upozorava na opasnost od američke vojne intervencije iz humanitarnih razloga. Po mišljenju Rajka Petrovića sa Instituta za evropske studije, predsednik Kube ima dodatne argumente u izjavama američkih senatora i kongresmena kubanskog porekla koji otvoreno pozivaju predsednika Džoa Bajdena da agresivnije pristupi rešavanju pitanja Kube.
Pogubne posledice američkih sankcija Kubi
Međutim, ističe Petrović, ako SAD istinski žele da pomognu kubanskom narodu, to će najbolje učiniti ako ukinu sankcije koje daleko više pogađaju obične ljude nego vlast.
Dr Dejan Mihailović, profesor Univerziteta „Tehnolohiko de Monterej“ u Meksiko Sitiju, objašnjava da se situacija u Kubi može sagledati sa dva nivoa: jedan je kroz regionalnu sliku i prisustvo SAD u Latinskoj Americi, i drugi vezan za unutrašnje probleme i tešku ekonomsku situaciju, koja je opet rezultat delovanja SAD.
„Američke sankcije, naime, nisu obična blokada, to je pravi ekonomski rat koji se vodi protiv Kube a posledice su pogubne. Sama strategija embarga je bila usmerena na to da se postepeno uguši Fidelov režim i da Kuba postane još jedna američka marioneta u regionu, što se nije dogodilo. Očekivalo se takođe da će posle pada Berlinskog zida doći do promena na Kubi, pa se ni to se nije desilo. Devedesetih je takođe bila kriza koja se objašnjavala činjenicom da ekonomski rat proizvodi unutrašnju nestabilnost na Kubi“,podseća Mihailović.
On ipak dodaje da je razlog za aktuelno nezadovoljstvo građana Kube i neefikasno sprovođenje unutrašnjih reformi, što je dovelo do poskupljenja osnovnih životnih namirnica, redova pred prodavnicama, isključenja struje, a ako se na to doda pandemijska kriza onda, kako kaže, imamo puno začina u supi koja se krčka i može da proključa.
Pipci iz Majamija
Dušan Vasić ističe u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ da je nezadovoljstvo građana na Kubi podgrevano posredstvom propagande koju SAD već dugo realizuju preko medija iz Majamija, centra kubanskih emigranata.
„Od 1986. radio a onda i televizija ’Marti‘ 24 sata emituju program bombardujući Kubance najmračnijom propagandom. To ni Informbiro nije radio Jugoslaviji“, slikovito primećuje naš sagovornik.
Vasić je ipak uveren da se Bajden neće odlučiti da interveniše silom na Kubi jer nije uobičajeno da se američki lideri upuštaju u takve avanture u prvoj godini mandata. S druge strane, protesti na Kubi su, ističe on, daleko manje brojni nego recimo oni koje organizuje kubanska dijaspora u Majamiju, što takođe čini manje verovatnom eventualnu američku intervenciju.
Rajko Petrović upozorava, međutim, da su zbivanja na Kubi pokazatelj sve nestabilnije situacije u Latinskoj Americi koju Vašington po čuvenoj Monroovoj doktrini tradicionalno smatra svojim „zadnjim dvorištem“. On konstatuje da je scenario koji svedočimo na Kubi, sa sankcijama, teškom ekonomskom situacijom, isključenjem struje i protestima, prethodno iskusila Venecuela,a da je „američki trag“ prisutan i u nedavnom ubistvu predsednika Haitija Žovenela Moiza.
Sama činjenica da su u tom atentatu učestvovali i državljani SAD poreklom Haićani, pri čemu je jedan doušnik DEA, američke Agencije za borbu protiv narkotika, prema Petrovićevim rečima, govori u prilog tome da su američke službe morale znati kuda su se oni kretali i šta su spremali. Sumnjivo je, kaže, i što je predsednik vlade Haitija odmah pozvao SAD da intervenišu i dođu na Haiti da sa vojnim snagama održavaju red. Pritom, Majami je čvorište za američko angažovanje u regionu, pa je tako iz tog grada navodni naručilac ubistva predsednika Haitija, a odatle već decenijama kreću i svi antikubanski poduhvati Sjedinjenih Država, kaže Petrović.
Najveći strah SAD
Svi ovi momenti, ističe sagovornik Sputnjika, povod su za strahovanje šta će se dešavati na predsedničkim izborima u Nikaragvi krajem godine, ali i u Brazilu gde ankete pokazuju da bi socijalista Luis Injasio Lula da Silva mogao da pobedi u prvom krugu.
„Jedan od elemenata nacionalne strategije SAD jeste da sve države treba učiniti takvim da imaju prijateljsku politiku, punu saradnju i uvažavaju interese SAD,a iza toga ide razrada i sprovođenje i to tako funkcioniše po celom svetu“, nadovezuje se Vasić.
Mihailović ističe da događaje na Kubi treba staviti u širi kontekst strukturalne krize kapitalizma kao svetskog sistema, kriza modela hegemonije koju predstavljaju SAD i njihovi saveznici i krize zapadnog civilizacijskog koda, a budućnost Kube sagledavati kroz budućnost otpora prema imperijalističkim pretenzijama SAD i još nekih zemalja i antikolonijalnog stava.
„Najveći strah Vašingtona je da će najveće zemlje Latinske Amerike – Meksiko, Argentina i, kako stvari stoje, uskoro i Brazil, dobiti vlade koje neće poslušno izvršavati zadatke koje im postavljaju SAD. Upravo u tom kontekstu treba posmatrati svaki sledeći potez Vašingtona, ne samo na Kubi već i u Nikaragvi, Peruu, Boliviji, a praktično ceo region Latinske Amerike će postati prioritet za Vašington“, prognozira Mihailović.