Srpske „lavice“ odigrale su savršen turnir - bez poraza. Posle „šetnje“ kroz grupu nastavile su da „melju“, a u polufinalu su nokautirale moćnu Španiju kojoj su bile naklonjene čak i sudije, da bi onda u odlučujućem meču na turniru razbile favorizovanu Francusku - 63:54.
Stiglo su do drugog evropskog zlata u poslednjih šest godina čime je nastavljena žetva medalja na velikim takmičenjima.
A posle velikih odricanja, napornih treninga i utakmica, osvojenog najsjajnijeg odličja na EP, dočeka na balkonu i ludog provoda u kafani gde im je pevao Aco Pejović, razbežale su se izabranice Marine Maljković kako bi brzinski „napunile baterije“ pred novo okupljanje za Olimpijske igre (23. jul – 8. avgust).
Ana Dabović je posle leta iz Španije za Srbiju, samo dan kasnije odletela za rodni Herceg Novi iz kojeg se javila Sputnjiku i prepričala sve utiske, posle (ne)prospavane noći.
„Umorna sam, nisam lepo ni spavala. Umor i emocije učinili su svoje. Čim sam stigla u Herceg Novi otišla sam do mojih, a sada sam sa momkom u Đenovićima. Vreme je za odmor. Mislim da imamo nekih sedam dana do narednog okupljanja. Najvažnije je sada da odmorimo fizički i psihički“, počela je razgovor lepa Novljanka.
Činjenica da su prečesto neopravdano potcenjene, kao i da neretko naspram sebe imaju i sudije, što je bio očigledan slučaj u polufinalu sa Španijom kada su sekund pre kraja izmišljena dva bacanja za „furiju“, jednostavno ne dotiče Srpkinje.
One se bore, svi za jednu, jedna za sve. I to se vidi na parketu.
„Mi već godinama, od 2015. imamo kontinuitet osvajanja medalja. Osvojili smo četiri medalje za šest godina, što je za malu zemlju fenomenalan uspeh. Jedno leto nismo ništa igrale, 2017. godine se promenila ekipa i to je to. Tu smo i dalje. Nekada nas potcene, ali mi smo favoriti, samo što nismo na tom nivou favorita kao Španija ili Francuska. Nije ni bilo realno da budemo favoriti protiv Francuskinja u tom velikom finalu“, uverava Ana.
Ana Dabović
© Sputnik / Petar Milovanović
Očigledno da je posle pokušaja „krađe“ u četvrtfinalu proradio čuveni srpski inat...
„Da budem iskrena što se tiče tog suđenja, kada se osvoji zlato sve se to zaboravi. Pamti se samo medalja. Svako greši, neću dublje da ulazim u to. Mnoge stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu, ali smo nastavile dalje. Da nismo pobedile Španiju sad bismo verovatno pričali o tim spornim bacanjima. Ali, završilo se najbolje moguće po nas, ostvarile smo slatku pobedu. Turnir bez poraza, to se još nije desilo do sada. Najlepši način da se odigra jedno prvenstvo, iako naša igra možda nije bila najbolja, rezultat jeste, a to se na kraju pamti“, kaže košarkašica francuskog Monpeljea.
A onda se ispostavilo da je finale, koje obično bude najneizvesnije i najteže za igru, bilo najlakše i najlepše.
Uživale su Ana Dabović i ostale srpske heroine u svakom minutu, zatrpavale su koš rivala i zasluženo slavile. Najmlađa od sestara Dabović, a ima ih tri – Jelica, Milica i Ana, otkrila je da nije samo inat u pitanju, već ima još nešto...
„Pokazali smo kako se igra timski, kako verujemo u sebe i kako smo najsložnija i najborbenija ekipa. Protiv Francuskinja smo odigrale najbolji meč, zato vam se čini da je bilo najlakše. Ali, one ne znaju sa nama godinama unazad. Ne veruju da mogu da nas dobiju jer ih redovno pobeđujemo na velikim takmičenjima u borbi za medalju. Savladale smo ih u finalu Evropskog prvenstva, kao i u borbi za bronzu na Olimpijskim igrama u Riju. Imaju strah od nas Francuskinje, ne 'ležimo' njihovom stilu igre nikako“, jasno poručuje Dabovićeva koja je u finalu postigla devet poena.
Posebno su bile fascinantne one dve vezane teške trojke, sa gotovo osam metara iz identične pozicije u trećoj četvrtini. Stiče se utisak da su tu „slomljene“ Francuskinje.
Na pitanje odakle joj hrabrost da se u nekoliko sekundi dvaput „digne“ na šut za tri i pogodi čisto kao kap, Ana je odgovorila:
„Osećala sam utakmicu od samog početka, nekako samo počele veoma dobro, agresivno... Osetila sam da možemo da pobedimo i uživala sam u svakom minutu provedenom na tom meču. To je inače utakmica na kojoj sam najviše i igrala“.
Za razliku od 2015. godine kada je Srbija osvojila prvo evropsko zlato, ovoga puta u timu nije bilo njene starije sestre Milice Dabović, koja se oprostila od igranja za nacionalni tim pre šest godina. Posle Olimpijskih igara u Brazilu.
I Milica je htela da se vrati i da pomogne reprezentaciji čiji je bila višegodišnji kapiten, ali je selektorka Marina Maljković imala drugačije planove...
Sada posle zlata, teško da bilo ko može da joj prigovori i zameri. Ni Ana nije želela previše da se vraća na sve što se dešavalo.
„Cela porodica je meni velika podrška. Meni je drago da sam imala priliku da budem deo tima koji je uzeo prvo zlato, kada je postignut najveći uspeh u Srbiji, a da je tu bila i moja sestra. To je prva osvojena medalja Srbije ikada. Prvo zlato ikada. Milica je u tom trenutku bila nosilac igre i kapiten. Ona se oprostila medaljom na Olimpijskim igrama, ostaće tako zapamćeno. Ide se dalje, opraštaju se i ovog leta neke druge devojke. To je jednostavno tako, to je normalno. Prošlo je pet godina od toga, menjaju se igračice, menjaju se treneri. To je deo sporta“, smirenim tonom objašnjava devojka koja se oprobala čak i u VNBA ligi gde je branila boje Los Anđeles Sparksa.
Posle trnovitog puta i brojnih odricanja ovog leta, košarkašice Srbije su sa zlatom oko vrata izašle na čuveni Balkon, dok je hiljade ljudi uprkos pandemiji virusa korona, koja konačno posle godinu i po dana pakla, jenjava, došlo da ih pozdravi.
Za Dabovićevu je to nešto neprocenjivo... Nešto za šta se igra i živi, a neki dožive. I to više puta, kao što je slučaj sa 31-godišnjom Novljankom.
„Taj balkon, to je stvarno jedan od najlepših pogleda. Nešto najlepše što mogu da vidim. Pamtim i kao najlepše iskustvo onaj otvoreni autobus kojim smo išli kroz Beograd 2015. godine. Posle je usledio naš prvi balkon. Bio je i posle Olimpijskih igara, a evo i sada. Drago mi je da smo se posle šest godina od Evropskog prvenstva u Srbiji ponovo našle tu. Baš uživam. Izađem na terasu i gledam ljude, razmišljam. Vredelo je! Sva leta koja sam propustila da odmorim posle napornih sezona, svi teški treninzi, povrede i čuda, znam da je vredelo kada vidim narod koji navija za nas, skandira naša imena, jer smo ih obradovali. To je nešto neprocenjivo, nešto što treba doživeti“, objašnjava naša sagovornica.
Za kraj smo ostavili onaj patriotski momenat po kojem su poznate košarkašice Srbije. Pred izlazak na sportsko bojište grmi „Marš na Drinu“, a onda kada nokautiraju rivala i popnu se na najviši stepenik na podijumu, usledi horsko pevanje himne, sa suzama u očima.
To je nešto što ne može da se odglumi. To je emocija! I to ona čista, najčistija. A „Bože pravde“ peva čak i Amerikanka Ivon Anderson. I od nje su napravile „Srpkinju“. Ana za kraj objašnjava recept za takvo ponašanje koji je na kraju, ispostaviće se, garancija za uspeh i ono zlato oko vrata.
„Moram da priznam da je to stvarno krenulo, možda već od 2013. ili 2015. godine. Taj patriotizam. Tada je krenulo pevanje i ta naša sloga. Ko god nam se priključi, ko god je nov, vrlo lako se uklopi u našu energiju, ljubav prema dresu i prema zemlji. Mislim da se trudimo, svake godine na pravi način da predstavljamo zemlju, da se borimo za nju. Ponoviću, u šest godina četiri medalje za našu malu zemlju, je velika stvar. Ponosna sam na takav uspeh, 10 godina sam tu i znam odakle smo krenule. Sve smo postigle radom, ljubavlju i posvećenosti“, poručila je pre nego što je zasluženo otišla da uskoči u prelepo Jadransko more Ana Dabović.
Zaslužila je! Samo smo je podsetili da ne zaboravi da skine zlatnu medalju oko vrata, kao i da se jednom okupa i za nas na paklenih 40 Celzijusa.