Zašto srbista ne želi da bude lingvistkinja /video/

Ovako srbista Isidora Bjelaković komentariše novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti i promene koje on donosi u jeziku.

Tema koja i dalje zbunjuje najširu javnost tiče se rodno senzitivnog jezika i nejasnih pravila, ali i nedovoljno jasnih razloga za njegovu upotrebu.

Napominjući da stav pretežnog dela lingvističke struke koji se ne slaže s odredbama o rodno senzitivnom jeziku nije konzervativan, profesorka srbistike Vesna Lompar kaže da je njihov protest izazvala sila s kojom se odjednom uvodi veliki broj reči u jezik, kao i obaveza upotrebe tih reči.

„Reč je o nasilnom procesu protiv kojeg demonstriramo i sada sve radimo da Ustavni sud bude u nekom smislu merodavan da se ova greška možda ispravi“, kaže Vesna Lompar.

Njena koleginica Ana Macanović tvrdi da niko od lingvista, srbista nema problema sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, već s rodno osetljivim jezikom.

„On se nepravedno, bez poznavanja problematike, svodi na građenje imenica ženskog roda od odgovarajućih imenica muškog roda. Imamo problem s tim što je ovaj zakon obligatornog karaktera, on je obavezujući i u tom smislu je on za nas koji razumemo da je gramatički rod polno neutralan — u neku ruku diskriminišući. Dakle, uz sve poštovanje tuđih prava da svoja zvanja imenuju u ženskom rodu, smatram da i mi takođe imamo prava da se imenujemo kao i do sada. Očekujem da se poštuje moja želja da se imenujem lingvistom“, kaže Ana Macanović.

Za profesorku Filološkog fakulteta u Beogradu Jelenu Filipović, koja se bavi i sociolingvistikom, jezičkom politikom i planiranjem, kao i rodnim studijama, rodno osetljiv jezik je prirodna potreba, ali nije nešto što treba regulisati zakonima.

„Rodno osetljiv jezik je prirodna potreba određenog broja govornika i govornica našeg jezika i već se pojavljuje u komunikativnoj praksi, a mi treba da sačekamo s bilo kakvom vrstom normativizacije i da pustimo da jezik sam odluči šta će se i na koji način konstituisati kao najčešći izbor određenih formi i reči. Tek onda možemo da pričamo o nekakvim standardnojezičkim promenama, ali ni u jednom slučaju ja ne vidim da zakon time treba da se bavi“, naglašava Jelena Filipović.

Za profesorke Isidoru Bjelaković, Anu Macanović i Vesnu Lompar mešanje gramatičkog roda i roda kao određenja polnosti predstavlja kamen-spoticanja u svim ovim diskusijama. One kažu da je očekivano da to ne razumeju oni koji se ne bave lingvistikom, ali da je upravo iz tog razloga neophodno konsultovati se sa strukom.

Za razliku od njih, profesorka Jelena Filipović smatra da je takav stav posledica patrijarhalno rodne ideologije koja je dominirala evropskom naukom od 18. veka naovamo.

„Ko je imao prostora da se pojavi u javnoj sferi? Samo muškarci i to samo iz viših društvenih slojeva. I tako je bilo sve do kraja Drugog svetskog rata, barem u Srbiji. Sve što se dešavalo pre toga zaista je bilo obeleženo ozbiljnom patrijarhalnom stigmom i naše doktorke nauka iz prve polovine 20. veka su bile ozbiljno osporavane po raznim osnovama“, kaže naša sagovornica.

Jelena Filipović takođe ističe da rodno osetljiv jezik treba da bude prirodno iznedren, a ne nametnut zakonom. O različitim stavovima kada je o ovoj tematici reč, ona kaže:

„Tu postoje dve dijametralno oprečne struje, i u lingvistici, i u društvu, koje su se ozbiljno suprotstavile. Jedna govori o tome da rodno osetljiv jezik i njegova primena predstavljaju banalizaciju lingvističke teorije, jer jezik ne odslikava društvo i stvarnost, a druga strana ima opet ekstremni stav da je rodno osetljiv jezik neophodan, ali da ga, pošto mi nismo dovoljno razvili svest o ravnopravnosti polova, treba nametnuti. Ja mislim da je istina negde između.“

Isidora Bjelaković ističe da jezik voli da je uređen sistem i da postoje pravila koja su ustaljena i opšteprihvaćena među većinom njegovih govornika.

„Tek tada ta pravila postaju deo norme. A sada smo zakonom obavezani isključivo na upotrebu femininativa i nemamo pravo da se pridržavamo onoga što je bilo deo jezičke prakse do juče“, podseća Isidora Bjelaković.

Profesorka Ana Macanović kao jedan od najvažnijih problema izdvaja to što granice rodno senzitivnog jezika nisu određene i što se ne znaju.

„Ovom zakonu neophodna je korekcija koja se tiče tumačenja termina rodno osetljivi jezik. Jer mi na osnovu ovog zakona i dalje ne znamo šta se pod tim terminom podrazumeva. Rodno osetljiv jezik nije rasprava zašto može ’sluškinja‘, a ne može ’psihološkinja‘ niti je njegova suština stvaranje femininativa. Imamo mnogo veće probleme koji se tiču upotrebe nekih stereotipnih obrazaca, klišea koji se vezuju za razlike između muškog i ženskog pola. Recimo ’ciganska posla‘, ’glupa plavuša‘, ili kada se obraćate dečaku i kažete mu ’nemoj da plačeš, to rade devojčice‘. Takvi izrazi su veoma problematični i treba ih izbaciti iz komunikacije, zato što vređaju i diskriminišu čitave grupe ljudi. To bi trebalo da bude suština rodno osetljivog jezika“, smatra Ana Macanović. 

Govoreći o „kaznama“ za jezičke prekršaje, profesorka Vesna Lompar podseća da se još ne zna ko će za njih biti nadležan.

„Ne znam ko bi bio vlastan da presudi šta je ogrešenje. Da li će to raditi pravnici, s obzirom na to da je ovo zakonska regulativa? Sve je još nejasno, nadležnosti takođe. Polje koje se otvara ima neslućene granice, a bojim se i mogućnosti za manipulaciju“, kaže Vesna Lompar.

Ni Jelena Filipović ne veruje u kažnjavanje kao način da se utiče na društvo, naročito kad je jezik u pitanju:

„Jezik je živa stvar, s njim odrastamo, kroz jezik spoznajemo svet oko sebe, konstituišemo svoju poziciju i odnos s ljudima. To ne možemo uređivati zakonom. Nadam se da je taj deo zakona osuđen na propast i mislim da je ovim samo izazvana ozbiljna negativna reakcija šire javnosti koja ne razume o čemu je reč.“

Za Isidoru Bjelaković jedna od nepoznanica je i da li se zakon odnosi samo na srpski jezik.

„Mi stalno govorimo o rodno osetljivom srpskom jeziku. Da li se zakon odnosi na druge službene jezike u ovoj zemlji? Ne znam jer nisam pravnik. Ne znamo ni da li ćemo samo mi kao govornici srpskog jezika biti primorani da primenjujemo ove forme, a ne i govornici drugih jezika koji imaju status službenog. Ako se zakon odnosi i na te jezike, poput mađarskog ili slovačkog, onda se postavlja pitanje odakle nekom pravo da menja jezik i njegovu strukturu u državi koja nije matična“, pita se profesorka Isidora Bjelaković.

Kao dobro rešenje ona vidi organizovanje stručnog skupa iza kojeg bi trebalo da stane država.

„Trebalo bi da se skupi tim stručnjaka, da država stoji iza toga, da Odbor za standardizaciju srpskog jezika dobije zadatak da reši odgovarajuća pitanja, da se stvore komisije najuže struke i da se onda problematizuju i reše sva pitanja“, zaključuje Isidora Bjelaković.