U razmaku od svega tri dana srpski reprezentativac Adem Ljajić okitio se titulom prvaka Turske, kao i trofejom kupa.
Nije moglo lepše i slađe, posle košmarnog dela sezone u kojem je malo nedostajalo da se Bešiktaš i Ljajić raziđu zbog brojnih nesuglasica.
Turski mediji danima su pisali da Adem navodno ima problem, da ga muči kojekakva depresija, i da utehu traži u kućnim žurkama i alkoholu na šta se žale komšije...
Ali, sve je to samo ružna prošlost i Srbin se ustalio u postavi slavnog istanbulskog kluba koji sada ne želi da ga proda Al Ahliju iz Saudijske Arabije koji zvecka milionima.
Jednostavno, Adem nije na prodaju! I činjenica je da je momak rođen pre 29 godina u Novom Pazaru sve samo ne običan fudbaler, u prilog tome svedoče brojne vanserijske partije, golovi, poput onog „bockanja" golmana u Elbasanu protiv Albanije (0:2) u dresu Srbije, ali i pojedine situacije koje su ga iz nekih nefudbalskih razloga, često „vruće glave“ dovodile u centar pažnje.
Godina za zaborav svakako je turobna 2012. u kojoj je ga je selektor „orlova“ Siniša Mihajlović odstranio iz nacionalnog tima zbog prekršenog potpisanog kodeksa, a sporni deo odnosio se na pevanje, odnosno nepevanje himni.
Mihajlović koji je preuzeo Srbiju u nameri da je odvede na Mundijal u Brazilu 2014. godine, doneo je sa sobom kodeks ponašanja koji je morao da potpiše svaki reprezentativac, i potpisali su ga svi do jednog.
I sve je bilo u savršenom redu do prijateljske utakmice na turneji po Švajcarskoj sa selekcijom Španije, gde je Adem Ljajić odbio da peva „Bože pravde“.
Kamere su jasno snimile da desetorica srpskih fudbalera pevaju, ili bar otvaraju usta, što nije bio slučaj sa Ademom.
Mihajlović ga je posle toga ekspresno poslao kući, uz obrazloženje da će mu vrata nacionalnog tima biti otvorena kada bude hteo da peva himnu.
Iste te 2012. godine, samo tri nedelje ranije, Ljajić je doživeo da je njegov trener u Fjorentini Delio Rosi fizički nasrnuo u meču protiv Novare, nakon što ga je izveo iz igre već u 33. minutu.
Skandalozno je i nedopustivo ponašanje iskusnog Italijana, koji se kasnije pred novinarima pravdao da mu je Ljajić na srpskom opsovao majku, jer se to apsolutno nigde nije videlo.
Izgubio je kompas Rosi i počeo je poput uličara da udara Adema, dok je kompletan stručni štab i klupa s rezervnim fudbalerima Fjorentine bila u čudu zbog takvog ponašanja.
Jasno je da je Delio Rosi koji je prvobitno suspendovan na tri meseca, dobio otkaz, jer fudbal ne trpi takvo skandalozno ponašanje, koje je za svaku osudu.
Ljajić je posle utakmice do najsitnijih detalja objasnio incident koji se dogodio protiv Novare.
„Kada me je izveo iz igre, ironično sam mu apludirao i na italijanskom sam mu rekao: 'sjajan si, baš si dobar'. Znam da sam pogrešio, ali ni u snu nisamo mogao da zamislim da će on tako da reaguje. Odgovorio mi je: 'go*no malo, sada ću da te ubijem'. Nasrnuo je na mene i počeo da me udara. Tada sam mu odgovorio na srpskom i naravno da mu nisam uputio komplimente. Jedan od njegovih pomoćnika me je tada uhvatio za ruku i rekao mi da stojim mirno dok me Rosi udara?! Dakle, jedam je hteo da me drži, a drugi da me bije. Na svu sreću nije ozbiljnije uspeo da me povredi. Ponosan sam što mu nisam uzvratio i udario ga. Ponosam sam što sam pokazao kako su me roditelji vaspitali. Odrasao sam u gradu blizu Kosova i Metohije gde su svakodnevno letele bombe i daleko od toga da se plašim da uzvratim nekome. Ali, ovo je bilo pitanje vaspitanja i poštovanja“, poručio je tada Ljajić.
Nekadašnji fudbaler Partizana bio je kažnjen da do kraja sezone te nije igrao za „ljubičaste“, a naredne godine je prešao u Romu. Posle Rome usledila je pozajmica u Inter, da bi ga 2016. godine kupio Torino, gde je stigao na insistiranje istog onog Siniše Mihajlovića sa kojim se sukobio zbog himne.
Zakopane su tada ratne sekire, što i ne čudi jer je Miha uvek imao visoko mišljenje o Ljajiću kada su igrački kvaliteti u pitanju. Imali su uspešnu saradnju u taboru „bikova“, ali je Siniša kasnije napustio klub, dok je Ljajića put odveo u Istanbul, u Bešiktaš.
I počelo je loše, osporavan je, optuživan za nedisciplinu. Bilo je tu svega i svačega, već pomenutih žurki, ali maestralni Pazarac nikada nije zaboravio da igra fudbal. I nikada i neće. Njegovi lucidni potezi, driblinzi, guranje rivalima kroz noge, golovi iz slobodnih udaraca, su nešto što ide uz njegov vruć temperament.
Fanatični Turci su istrpeli, prihvatili onakvog kakav jeste i izvukli najbolje iz njega. Ademovo proleće je usledilo, živnuo je na terenu, postigao je dva gola i četiri asistencije na 22 odigrane utakmice i po svemu sudeći će i naredne sezone ostati u Istanbulu, a sa Bešiktašom ga čeka igranje u Ligi šampiona, u slučaju da se nešto naprasno ne promeni i ne završi u Saudijskoj Arabiji, u Al Hilalu.
Mala je verovatnoća za tako nešto, ali Adem je to s njim se nikad ne zna, ni na terenu, ni van njega...