Somborac je na mapu najkvalitetnije košarkaške lige sveta stigao 2014. godine i to na mala vrata, pošto je umalo završio u Barseloni.
Njegov agent Miodrag Ražnatović je govorio o tome da je katalonski klub bio zainteresovan da angažuje tadašnjeg igrača Mege, ali nije bilo ozbiljnih namera u tome, pa je Jokić krenuo put Amerike.
Sa dalekog 41. mesta na draftu Denver je izabrao Jokića, u delu koji je uglavnom obezbeđen za igrače kojima se ne predviđa velika NBA budućnost, pa čak se ni ne očekuje od njih da se uopšte nađu u sastavu nekog tima.
Jokić je uspeo da zaduži dres Denvera, strpljivo je radio, čekao šansu i iz godine u godinu podizao svoj nivo igre, da bi u aktuelnoj sezoni ostavio sve svoje rivale iza i najveći je kandidat za titulu MVP, odnosno najkorisnijeg igrača lige.
A te 2014. godine o Jokiću se ništa nije znalo u Americi, osim da je talentovan, pomalo gojazan i da u Jadranskoj ligi mnogo iskusnije protivnike čini potpuno nemoćnim.
Tada je cela Amerika brujala o potencijalno najboljoj draft klasi u istoriji, Endru Vigins je projektovan u novog Lebrona Džejmsa, od Džabarija Parkera se očekivalo mnogo, a Džoel Embid je smatran čudom koje će promeniti sve u NBA ligi.
Prednost u odnosu na Jokića na draftu dobili su i likovi poput Dantea Egzuma, Darija Šarića, Jusufa Nurkića i brojnih prosečnih igrača koji su kroz NBA ligu već prošli ili se godinama provlače, u nedostatku kvaliteta.
Jokić je, za razliku od njih, stigao tiho, bez pompe, bez velikih očekivanja, reklamnih kampanja, sponzorskih ugovora, što je postalo gotovo pravilo za mlade igrače koji žele da se oprobaju među najboljima.
Takav američki princip potpuno pada pred Jokićem, momkom nestvarnog talenta i košarkaške inteligencije, koji iz godine u godinu pomera granice i celoj Americi stavlja do znanja da je Srbija zemlja košarke. Bila, jeste i biće.
A, ukoliko zaista postane MVP, postaviće rekord kao igrač sa takvim priznanjem koji je biran sa najniže pozicije, već pomenute 41. na draftu 2014. godine.