Grbić, koji se u svojoj skoro dvodecenijskoj reprezentativnoj karijeri okitio sa 19 medalja, nastupao je pod zastavama SRJ, SCG i Srbije, 16 medalja je poneo kao igrač, a tri odličja je osvojio kao selektor.
Kao igrač je dobijao brojna priznanja, posle Banata i Vojvodine igrao je u Italiji i Rusiji, gde je gotovo po pravilu biran za najboljeg igrača na poziciji tehničara, a najveći klupski uspeh njegove profesionalne karijere je osvajanje Lige šampiona u sezoni 2008/2009 sa italijanskim Trentinom.
Kao trener vodio je timove Peruđe, Verone i Zakse sa kojom je dva puta osvajao Superkup Poljske i jednom Kup te države.
U subotu je upravo protiv Trentina odveo poljsku ekipu na najviši stepenik Lige šampiona, ne skrivajući svoje emocije, što nije bilo karakteristično za njega kao igrača, pa čak ni kada je postao prvi Grbić koji se kao igrač okitio zlatom u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju.
„Emotivnije sam dosta to doživeo, nisam to tako doživeo kada smo pobedili Iraklis u finalu u Pragu. Čak i bez obzira na to što mi je relativno pre toga umro otac, negde je to bio osećaj da bih baš voleo da je on doživeo da bar jedan od dvojice sinova osvoji Ligu šampiona, da i sa klubom postane prvak Evrope. Nisam to ni tada doživeo kao što sam ovo sada“, svedoči Grbić za Sputnjik sport i u dahu nastavlja:
„Ovo je više čudo nego što je iznenađenje. Jer mi smo ekipa sa četvrtim po veličini budžetom u Poljskoj, a neću ni da se poredim sa italijanskim i ruskim ekipama, mi smo smešni. I u jednoj takvoj konkurenciji gde smo i žrebom bili maltene osakaćeni jer smo igrali sa tri praktično najjače ekipe u Ligi šampiona, i da smo ih pobedili – mislim da je sve to kulminiralo u tom poslednjem poenu na utakmici i da su emocije koje sam preživljavao, doživljavao tokom cele godine, uglavnom pozitivne, sve one su isplivale na površinu“.
Mlađi od dva legendarna brata srpske odbojke, navodi da je na početku sezone ciljao na poljske trofeje, te da je smatrao da su mnogo veće mogućnosti na evropskoj sceni imale ekipe koje su finansijski i igrački jače od Zakse.
Ipak, kako je odmicala sezona njegovi izabranici igrali sve bolje i bolje pa se javila šansa i vera da se i na internacionalnom planu „puca“ ka vrhu.
„Ta ubeđenost da možemo da se borimo sa najjačima se desila kada smo pobedili Čivitanovu u gostima. Mislim da je to bio prvi korak ka nekom osvešćenju u smislu shvatanja da mi zaista možemo da se nađemo u društvu, odnosno da igramo sa najboljim ekipama u egalu. Tako da kad smo njih izbacili to je već samo po sebi bilo čudo, odjek je bio neverovatan. Stvarno je bilo nestvarno, i već tada je bilo – šta god dalje uradili, već smo napravili istorijski uspeh time što smo pobedili Lube“, ukazao je Grbić.
Skromnost u ogromnom uspehu koji je ostvario kao trener, naš sagovornik je pokazao u nekoliko navrata.
Na pitanje koliko je njegovo dostignuće važno za srpsku odbojku, jer je Grbić prvi Srbin koji se kao trener popeo na tron Evrope, on je rekao da svaki uspeh srpskih odbojkaša utiče na imidž i popularizaciju naše odbojke, ali da svom učinku ne bi pridavao toliku važnost jer se „samo trudi da radi svoj posao najbolje što može“:
„A to da li sam ja prvi srpski trener koji je ušao u finale Lige šampiona, da li sam prvi što ju je osvojio, da li igrač i trener koji je osvojio, to ja nemam pojma. Niti me je zanimalo, niti sam vodio brigu o tome. Moja briga je bila da izvučem maksimum iz moje ekipe i to je to“.
Razlog njegovih burnih emocija i suza nakon osvajanja Lige šampiona, između ostalog bila je i činjenica da je znao da je utakmica sa Trentinom kulminacija i kraj sjajne saradnje sa njegovim izabranicima, pošto je polovina igrača još u decembru zbog propusta uprave potpisala unosne predugovore za druge klubove.
Sputnjik sport je zanimalo da li postoji mogućnost da se stvari promene s obzirom na osvajanje evropske i titule vicešampiona poljske lige, ali je Grbić kategorično odbacio takvu verovatnoću.
„To je tako, i završena je priča. Jednostavno, oni su to potpisali još u novembru, decembru prošle godine. Zbog toga što su oni otišli mi smo potpisali druge igrače, tako da bi bilo zaista jako komplikovano, odnosno skupo da se tako nešto uradi, na stranu što je to nemoguće u praksi, i neće se desiti. Niti razmišljamo o tome niti postoji bilo kakva mogućnost za tako nešto“, rekao je srpski odbojkaški as.
Grbića smo za kraj upitali za njegove dalje trenerske planove, odnosno hoće li ostati u Poljskoj, ali Nikola nije želeo da odaje detalje, već da uživa u momentu.
„Hoću da uživam o ovom uspehu ovde, imam ugovor sa Zaksom na naredne dve sezone, a da li ću ostati u Zaksi ili ne to ne zavisi samo od mene, ne znam još, za desetak dana će se znati verovatno“, zaključio je Grbić za Sputnjik sport.