Činilo se da Partizan ne može da padne dublje nego u momentu kada je pred tri frakcije navijača u beogradskoj Areni, pred kraj oktobra 2018. godine, doživeo debakl od Zadra, tada poslednjeplasirane ekipe ABA lige.
Navijači su praktično „oterali“ trenera Nenada Čanka posle petog uzastopnog poraza, ali je značajnije od toga da je nekadašnji kapiten i osvajač brojnih trofeja sa crno-belima, preuzeo ličnu odgovornost i doneo odluku.
„Kao neko ko voli Partizan mislim da je bolje da dođe neko drugi. Vreme ide, smatram da ću pomoći Partizanu ako ranije preseći. Ovo je normalan potez, neću da ulazim u demagogiju i traženje alibija. Mogao sam da pričam kako smo mladi i imamo problema sa povredama, ali to je šuplja priča“, rekao je Čanak.
Uprava kluba je obećala italijanskom treneru sredstva za reorganizaciju tima, krenulo je nabolje, a kruna njegove ere je trebalo da se desi protekle sezone, kada je Partizan briljirao na svim poljima i našao se na putu povratka u Evroligu.
Do prekida sezone zbog pandemije...
Trinkijeri nije ostao u Partizanu, ambicija ga je odvela dalje u minhenski Bajern, učesnika Evrolige, a uprava crno-belih je odlučila da nastavi trku za elitu, uprkos jasnim naznakama da bi finansije mogle da budu problem.
Prvi čovek Upravnog odbora, predsednik kluba Ostoja Mijailović je rekao da je FIBA Liga šampiona bila najisplativije takmičenje, ali...
„Jedan deo ljudi iz biznisa i ja smo posmatrali situaciju na način da niko od nas ne zna šta će se sledeće godine dešavati u privredi i da je možda bolje da se pređe u FIBA kako bi se obezbedilo sigurnije finansiranje. Vagali smo, ja sam razmišljao komercijalno, ali sam za ove tri godine poprimio malo košarkaškog duha u Partizanu. Odluka je zasnovana na tome da Partizan pripada najvećoj eliti evropske košarke, a ona je pod okriljem Evrolige“, rekao je Mijailović u junu prošle godine.
Tu nije bilo kraja – igračka vrteška je bila još veća, redom su dolazili i odlazili igrači, a talas je zapljusnuo i upravu, odakle je otišao sportski direktor NikolaLončar, nekadašnji košarkaš crno-belih i reprezentativac.
Za sve to vreme, Mijailović je pronalazio izgovore, baš onakve kakve Čanak nije hteo – jesu problemi ogromni na svim poljima, da nema priliva novca od utakmica, prodaje igrača, da je aktuelno stanje posledica globalnih problema, ali ima li načina da se sve to reši?
Da li je dolazak Zorana Savića, osvedočenog navijača Crvene zvezde, bivšeg reprezentativca i agenta koga je upravo crveno-beli tabor optuživao za „krađu“ igrača, ono što će pokrenuti klub sa mrtve tačke?
Da li je Mijailovićevo podsećanje na „nekošarkaške stvari iz prethodnih sezona“ i traženje krivaca u prošlosti idealna osnova za stvaranje nekakve zdrave budućnosti nekadašnjeg evropskog šampiona?
Da li je pozivanje na vraćanje ideologije DuškaVujoševića, bez Duška Vujoševića, dovoljno za povratak poverenja mladih igrača, njihovih roditelja i menadžera u to da je Partizan pravo mesto za njihovo sazrevanje?
Možda baš u tom grmu leži zec, u činjenici da se uprkos svemu i dalje govori o nekakvim novim promenama i novim pristupima, promenama plana, korigovanjima sistema, o čemu je uobičajeno da govore pretendenti na funkcije, a ne oni koji su već na njima i imaju sve poluge vlasti u svojim rukama.
Ako dosad nisu uspeli da urade zacrtano, kako im verovati da će ispuniti nova obećanja, a šta tek onda reći o legendama koje glasno ćute, ne reaguju, niti preduzimaju bilo šta, već samo puštaju da sve ide svojim tokom, zarad ovih ili onih interesa, ali daleko od najbitnijeg – interesa Partizana.