Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin, pevao je hor Srpskog narodnog pozorišta na Trgu žrtava racije dok se u pozadini, na Petrovaradinskoj tvrđavi smešio Đorđe Balašević. Njegova slika krasila je zidine trvđave, njegov glas nosio je Dunav, a solistkinja Verica Pejić za Sputnjik iskreno govori:
„Jedan ogromni deo mog života je otišao sa njim. Jako, jako mi je žao. Najčešće što čujem od ljudi, od prolaznika, od Novosađana jeste - kao da je umro neko moj. On je bio naš. Tako sam ponosna na sve gradove koji su obeležili ovaj strašan gubitak“, kaže solistkinja Verica Pejić.
Sa Đoletom izvodila „Odlazi cirkus“
Sa Balaševićem se srela još kao srednjoškolka kada je sa horom učestvovala u proslavi 20 godina rada Đorđa Balaševića u Srpskom narodnom pozorištu.
„Pevala sam pesmu 'Badnje veče' i bilo je mnogo izvođača, a kad se program završio, on se obratio publici i počeo da peva ’Odlazi cirkus’, izveo me iz hora da sa njim završim tu pesmu“, seća se solistkinja i priznaje da bez obzira na sav uspeh koji je u životu ostvarila, to joj je bio najlepši doživljaj sa scene.
„Jako mi je teško da večeras, u ovakvoj prilici ponovo pevam za njega“, iskrena je umetnica.
Odlazak Đorđa Balaševića, za nju, više je od gubitka za umetnost, više od gubitka za našu zemlju.
„Novi Sad više neće biti to što je bio“, zaključuje ona.