„Završio sam fakultet i upisao master na DIF u Novom Sadu. Ostala su mi još dva ispita i diplomski rad. Najstariji sam u grupi, to su već ozbiljne godine. Radio sam i učio pošteno. U školi sam bio vukovac, oduvek sam imao sklonost ka čitanju i dizanju nivoa opšte kulture. Dijapazon mojih interesovanja nije usko vezan za moje studije. Ono što mogu s ponosom da istaknem, a sve moje mlađe kolege i profesori da posvedoče, je da sam redovno dolazio na predavanja i uredno odgovarao i polagao ispite. Ništa mi nije poklonjeno. Moji profesori su najreferentniji u toj oblasti, ne samo u Novom Sadu, nego u celoj Srbiji. Marko Stojanović je angažovan u FSS i Partizanu, Sergej Ostojić je intelektualna gromada“, izjavio je Milan Jovanović.
U opširnom intervjuu za Sputnjik nekadašnje levo krilo Vojvodine, Šahtjora, Lokomotive Moskve, Stadarda, Liverpula i Anderlehta, pričao je otvoreno o svemu - od onog gola Nemcima na Mundijalu 2010. godine, preko kulta reprezentacije koji je izgradio preminuli Radomir Antić, fore koju su njegovi genijalni sinovi uz pomoć jednog Hrvata „prodali“ Nojeru u jednom beogradskom hotelu, pa sve do aktuelnesituacije u napaćenom srpskom reprezentativnom fudbalu.
Strašan je dribler bio Lane, s neverovatno mekanom levom nogom. Brz, neuhvatljiv za protivničke defanzivce, kojeg su navijači svuda obožavali. Cenili su njegovu lojalnost, harizmu, a ono što Jovanovića krasi jeste to što je uvek iskren do kosti. Takav je i bio u Božićnom intervjuu, gde je bez ustezanja odgovorio na svako pitanje, igrao se rečima, kao svojevremeno loptom.
Po završetku karijere posvetili ste se mirnijem životu sa suprugom Natašom i trojicom sinova – Lazarom (13), Dušanom (12) i Milošem (8). Sigurno da vam prija, posle brojnih obaveza, napornih putovanja, iscrljujućih treninga, i to višedecenijskih...
- Moj imperativ posle karijere je da imam zdravu porodicu i da vaspitavam decu da budu korisni članovi društva. Ti napori nisu van konteksta jednog normalnog roditelja. Svi imamo iste želje, da deca budu radna, vredna, obrazovana. Da steknu vrline i osobine koje će nositi kroz život, onda kad nas ne bude. Činjenica koja mi olakšava je što su u sportu. Uz školske obaveze koje imaju treniraju fudbal. Sva trojica! Dvojica starijih su u Vojvodini, a članovi su i reprezentacije za njihov uzrast.
Da li su talenat nasledili od oca? Neće im biti lako da nose breme koje ste im ostavili...
- To ne treba da im bude cilj. Prerano je pričati o nekim dometima, to je u drugom planu.
Koliko vam nedostaje fudbal i da li vodite sportski način života? Da li odigrate partiju malog fudbala s kumom Krasićem i prijateljima?
- Trudim se da skoro svaki dan upražnjavam fizičku aktivnost. Ritam mi je da dvaput nedeljno igram mali fudbal, to je neka vrsta kompenzacije za čežnju koju nosim iz profesionalnih dana. Naprosto, to je deo jednog životnog stila, višedecenijske navike. Imam potrebu za fizičkom aktivnošću i fudbalom, kao za hranom i vodom. Ne bih dugo izdržao bez toga, nosio bih tugu u sebi. A što se tiče kuma Krase, igramo zajedno fudbal u istoj ekipi. Samo sada smo zamenili strane, on je više na levoj, ja ne desnoj, igramo kontra nogom (smeh).
Iza nas je tužna 2020. godina. Otišle su fudbalske gromade - Radomir Antić, kod kojeg ste igrali najbolji reprezentativni fudbal, napustio nas je i Ilija Petković...
- Da ne zaboravimo i Zoltana Saba. Čoveka koji je bio nenametljiv i skroman. Neverovatnu ljudskost je nosio u sebi. Prava je šteta što je otišao tako rano, baš me je pogodila ta vest.. O Radomiru Antiću i njegovoj veličini je suvišno trošiti reči. Nisam samo ja igrao najbolji fudbal, to apostrofiraju i veći igrači od mene, s dužim reprezentativnim stažom, koji su bili najproduktivniji pod njegovom komandom. Istorija je i kako je Ilija Petković kao selektor odveo Srbiju i Crnu Goru do Mundijala u Nemačkoj, sa jednim primljenim golom u kvalifikacijama. Veliki su to ljudi...
Kako pamtite rad sa Radomirom Antićem?
- Dovoljno je što smo igrali najbolji fubal. To je indikator da smo nešto vredili, da smo se osećali dobro, da smo imali samopouzdanje. Mogli smo i više...Faktor nesreće, promašene šanse protiv Australije u poslednjem meču grupne faze na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. One su presudile i uslovile naše posrtanje koje je bogami trajalo i trajalo. Sve do Slavoljuba Muslina.
Kako gledate na neuspeh fudbalera, koji su imali zicer protiv Škota usred Beograda, ali su podbacili. Na kraju se ispostavio selektor kao jedini krivac. Da li je sve baš tako?
- Naravno da Ljubiša Tumbaković nije jedini krivac. Naprosto, potrošli smo mnogo selektora za kratko vreme. Igrači nose veliku odgovornost. Jeste trener tu za taktiku, da motiviše, da bude autoritet, da anticipira neke stvari, ali su ipak fudbaleri ti koji igraju. I naravno, sve ono što prati naš državni tim, taj loš ambijent. Nažalost, ne veruje se puno u nacionalni tim, a to je posledica rezultatskog neuspeha. Sve negativne stvari dobijaju jednu puno veću dimeniju. Nekako se sve hiperbolizuje.
Nije slutilo na neuspeh posle sjajnog izdanja „orlova“ u Oslu protiv Norveške?
- Bilo je utakmica gde smo pokazali da možemo puno, a bilo je i onih koje su me totalno razočarale. Činjenica je da kvalitet i potencijal koji imamo ne korespondira rezultatima. Mučimo navijače predugo. Ovde se u fudbal bolesno voli. Nekako smo prema Antiću i Muslinu, koji su razvili kult reprezentacije, napravili jedan ogroman greh. Način na koji su oni smenjeni... To je ono što me boli, a nažalost ne možemo da vratimo vreme. Sve ono što se desilo posle, stiglo nam je kao strašna kazna.
Smatrate li da je i Fudbalski savez na čelu s predsednikom Slavišom Kokezom trebalo da povuče još neki potez, osim da smeni Tumbakovića?
- Kompleksno pitanje. Ne pravim se naivan. U mnogim svojim intervjuima iz srca i duše pričam da bih voleo da vidim tu transparentnost. Ko bira selektora i ko odgovara za rezulat. Nemam dilemu da svi koji rade u Fudbalskom savezu i koji nešto odlučuju imaju apsolutno najbolje namere. Ali, treba biti džentlmen i ako nešto ne prođe kako ste zamislili, da preuzmete odgovornost. Na taj način bi se svakom sledećem koji dođe poslala poruka. Moramo imati jasne ciljeve, a ne da ulazimo u jednu matricu, možemo ovako, možemo onako... Neko je birao Tumbakovića, neko je smenio Antića i Muslina. Mi smo posle Antića imali osam godina katastrofe, bruke i šamara usred Beograda. Ponižavanja!I, jJe l' rekao neko: „ljudi, ivinite?“. Nije! Moramo da znamo ko smenjuje i koje pogrešio. Taj džentlmenski potez je povukao Savo Milošević kada je napustio mesto direktora reprezentacije u periodu kada je selektor bio Radovan Ćurčić. Ako je bilo minusa, ajmo da damo i plus. Savo je džentlmenski postupio. Ja se trudim da ne zavisimo od imena i prezimena, nego od čvrstih načela od kojih ćemo svi imati koristi i stvoriti dobar ambijent.
Slaviša Kokeza i Nemanja Vidić su na ratnoj nozi. Da li smatrate da bi Vidić bio bolje rešenje kao predsednik za napaćeni srpski fudbal? Ima podršku velikog broja legendi, dok su klubovi i recimo Marko Pantelić, kao i ljudi iz Saveza, što je i logično, stali uz aktuelnog predsednika...
- Ovde kod nas je uvek „ili ili“. Ne postoje argumenti „za“. Ja sam čovek dijaloga, pomirljiv po prirodi. Ne volim radikalizaciju situacije. Volim da se ljudi međusobno uvažavaju, da razumeju različite statove. Ne moraju da ih prihvataju. Ali, bez podela, bez antagonizma, bez frustracije, a nažalost moram da konstatujem u većini slučajeva bez mržnje. Obično se ovde završi sa usijanom atmosferom. Nemanja je veliki, već sam to rekao. Imam obavezu da iznesem ono iza čega mogu da stanem, a to je da je Vidić kao kolega ostavio neviđen utisak kada su u pitanju ljudski i profesionalni kvaliteti. Stekao ih je na najvišem mogućem nivou kada je fudbal u pitanju, braneći boje Mančester junajteda. Ne volim da se svrstavam u kolone i klanove, to se ovde veštački potencira. Dovodi nas u paradoksalnu situaciju, ako nekoga hvalite, drugi se osećaju ugroženo. Nisam rekao ništa što bi unizilo nekog iz FSS ili što bi mu narušilo lični integritet. To je ta odgovornost o kojoj smo već pričali.
Znači, Lane Jovanović je za Nemanju Vidića?
- Najvažnije je da Nemanju pitate gde vidi sebe u srpskom fudbalu. Niko ne treba da ga kandiduje za bilo šta, on će to sam reći. I ne bi samo Vidićev povratak bio sjajan i značajan, nego povratak svakog značajnog igrača za naš sport. A Nemanja je kao najveći među fudbalerima unikatan. Kao čovek jednog fenomenalnog sportskog imidža predstavljao bi, metaforički rečeno, svemirski transfer. Imao bi širi društveni kontekst. Ponavljam, nikoga ne teram, ne radujem se ničijem poniženju ili porazu. Daleko od toga. Ja sam čovek koji voli ovu državu, što je prirodno. A u reprezentaciju Srbije sam emocionalno vezan do granice zaljubljenog dečaka.
Traži se i selektor. Srbije je od decembra bez vođe, a kucaju na vrata martovski mečevi i početak kvalifikacija za mundijal u Kataru 2022. godine, kako taj segment komentarišete?
- Moramo biti iskreni. Nije laka situacija, nije laka odluka naći selektora. Nije mnogo ni prošlo od rastanka s Tumbakovićem. Traže se rešenja, dugoročna i isplativa. Marko Pantelić je izašao ispred Saveza i rekao da žele Piksija. Bilo bi mi drago da se sklope kockice. On je čovek koji bi mogao da amortizuje posrtanja i probleme. Da vrati kult reprezentacije, navijače i da donese rezultat.
Šta je nedostajalo Srbiji da se plasira na Evropsko prvenstvo? Šta nije imala ova Srbija, što je imala „ona“ Antićeva?
- Uvek se sve vrti oko rezulata. Međutim, poverenje, znanje, diciplina, kontinuitet u radu koji utiču na jedan mozaik, koji se na kraju zove kult reprezentacije. I on se ne stvara odmor i nije nimalo lak i jednostavan proces. Zato se ja uvek vraćam na naše bolne tačke. Mi smo Antića trebali još da eksploatišemo, njegovo znanje, iskustvo. Igrali smo dobro, imali smo samopouzdanje, osećali kada izađemo na teren da možemo svakog da pobedimo. Imali smo podršku navijača, pun stadion, ljudi su nam verovali. E, to ti usadi jednu obavezu i odgovornost od čega se ježiš. Igrati za reprezentaciju, nema veće časti. Ja sam to tako doživljavao. Ne znam nijednog svog kolegu, kojem reprezentacija nije bila pečat u karijeri.
Prošlo je više od 10 godina od onog vašeg gola Nemačkoj, verovatno najvećeg koji je samostalna Srbija postigla od svog postojanja?
- Možda zvuči paradoksalno, ali to je naša nesreća što nama takve pobede nisu navika bar jednom godišnje. Bar kod kuće da nekog velikog pobedimo. Taj trijumf, taj gol protiv Nemačke, bio je to incident. Recite mi koju smo mi veliku reprezentaciju pobedili u poslednjih 20 godina, osim „pancera“?. Onda pogledamo u dvorište preko puta, kod Hrvata i ne postoji nijedna selekcija, osim Brazila i Francuske, koju nisu pobedili. Imaju kult, imaju bolju selekciju, imaju sistem. A, tu nema slučajnosti. Sa istog smo podneblja, imamo slične predispozicije, samo što oni rade sistematski, imaju razne testove za mlade igrače gde su prepoznali u kom pravcu treba da ih razvijaju. Pre nekoliko godina u Zagrebu sam imao priliku da vidim uveče svi reflektori upaljeni, deca treniraju. Oni su tome posvećeni maksimalno. Jedan Modrić, Rakitić, Mandžukić, kao i kod nas Stanković, Vidić, Stojković, su morali da se rode. Ali, treba ih usmeriti, raditi s njima. Plašim se da mi nemamo sistem rada usaglašen na nacionalnom nivou koji nas opredeljuje da stvaramo profil igrača koji će biti moderan.
Imate li neko rešenje, savet, da ponudite, podelite?
- Da prepišemo od Hrvata ili da prepišemo sistem iz Holandije, Belgije, od reprezentacija i Saveza koji imaju respektabilne rezultate. Beglijanci su bili na margini, propustili su tri-četiri velika takmičenja, a onda su došli „monstrumi“. Lukaku, De Brujne, Azar, Mertens, Kurtoa, Azar... Neviđeni igrači. E, to je rešenje. Moramo se opredeliti šta hoćemo. Da se sedne i napravi dugoročni plan. Da se naoštrimo strljenjem, da odredimo ciljece koji ne moraju biti popularni danas, ali će nam sutra doneti rezultat.
I za kraj da završimo intervju jednim lakšim pitanjem. Vaši sinovi su napravili strašnu foru sa Manuelom Nojerom koji je gostovao s Bajernom Crvenoj zvezdi u Beogradu. Prišli su se da se sklikaju, a onda je jedan od njih izvadio telefon i pokazao sliku na kojoj vi matirate Nojera. Kako se uopšte izrodila takva situacija?
- Verujte da nisam znao šta se dešava. Fizički nisam bio pristuan. Moj dobar prijatelj i strašan fudbaler, jedan od najboljih hrvatskih igrača – Ivan Perišić je „kriv“ za to. Odveo ih je u hotel i omogućio da se slikaju s njegovim saigračem i da dobiju dres. Slikali su se sa svim zvezdama Bajerna, a Nojeru su pokazali sliku. Nisam siguran da ih je razumeo, ali bila je to lep momenat, spontan. To su deca. Verujte da sam i sam bio iznenađen, uz smeh je završio razgovor Milan Lane Jovanović, čestitajući čitaocima Sputnjika i svim pravoslavcima Božić.
► Okršaj Srba u Italiji: Dušan zatresao mrežu, ali Sergej pobedio /video/