Trenerska priča Slavoljuba Đorđevića, nekada šampiona prvenstva Srbije i Crne Gore sa Crvenom zvezdom, krenula je pre nekoliko godina upravo u klubu u kojem se proslavio kao igrač.
Sve omladinske generacije crveno-belih su ga ove sezone dovele do seniorskog fudbala, gde je preuzeo srpskog prvoligaša Radnik iz Surdulice.
Đorđević vreme provodi u Beogradu, sa porodicom i prijateljima, gde se odmara za nastavak sezone, a o svojim počecima pričao je za naš portal.
„Ja i kada sam počinjao da radim kao trener nisam pravio velike korake, već sam išao ispravnim koracima. Počeo sam u prepetlićima Crvene zvezde, nisam bio ni prvi trener. Nisam hteo da idem na A licencu, mada sam imao se moguće uslove za to, već sam i tu krenuo od B licence, pa preko A licence na kraju upisao i Pro licencu“, počeo je svoju priču za Sputnjik sport Slavoljub Đorđević.
Nedugo zatim Đorđević je postao prvi trener petlića, te onda i mlađih kadeta, kadeta, a zatim i omladinaca.
Sa omladincima crveno-belih je, pored toga što je postao šampion Srbije, napravio istorijski uspeh plasiravši se u osminu finala UEFA Lige šampiona za mlade.
Narednog leta je, ipak, prelomio da želi da se otisne u seniorske vode i pokuša da pronađe neki, uslovno rečeno, ozbiljniji angažman.
„Meni je Zvezda druga kuća, tu sam odrastao - i kao igrač, i kao trener. Hteo sam da napravim korak više i da se dokažem, ali normalno da mi je bilo teško. U omladinskom fudbalu sam sa svakom generacijom bio šampion, sa omladincima napravio istorijski uspeh i, jednostavno, posle toga sam morao da se odlučim za seniorski fudbal. Jednostavno, organizam mi je tražio više“.
Prvi posao nekadašnji defanzivac Crvene zvezde pronašao je u Surdulici, kada je šest kola nakon početka sezone preuzeo Radnik.
„Prvi posao u Radniku je jedno veliko iskustvo za mene. Postojala je doza... ne mogu da kažem straha, ja nisam plašljiv, ali onako - neizvesnosti. Ali, otišao sam u jednu dobru, zdravu sredinu, gde ljudi vole fudbal i gde sam jako brzo uspeo da se adaptiram. I, Bogu hvala, sve je krenulo kako treba“.
Po dolasku na mesto šefa stručnog štaba Radnika, pred sedmo kolo Superlige Srbije, ta ekipa je ostvarila dva vezana poraza.
U tom trenutku Surduličani su imali šest neuspeha, uz po remi i pobedu, a od tog trenutka... Đorđevićev Radnik sedam pobeda, dva remija i dva poraza, te se nalazi devetom mestu domaćeg šampionata.
„Kada sam ja došao plan je bio da se ostaneu ligi", kaže nam Đorđević koji obazrivo govori o potencijalnoj borbi za plasman u Evropu, "Ja jesam jako ambiciozan čovek i ako nemate taj 'motiv više', zašto se onda uopšte bavite ovim poslom? Ako se bude ukazala šansa da budemo u vrhu tabele, uradićemo sve da tako i bude. Opet kažem, naš glavni cilj je opstanak u ligi - sve iznad toga je veliki uspeh“.
Radnik ne samo da je zaigrao dobro u ligi, već je napravio i veliki uspeh i izjednačio svoj rekord plasmanom u četvrtfinale pobedama nad Kabelom i Čukaričkim.
„Kup je jedno specifično takmičenje, i to ne samo kod nas, već i u celoj Evropi, Kup se igra na jednu utakmicu i to psihološki utiče na favorite. Oni moraju da dobiju tu utakmicu i nemaju mesta za popravni, pa su tu te manje ekipe u psihološkoj prednosti. Mi smo izbacili Čukarički, IMT je izbacio Radnički iz Niša, tako da... iznenađenja uvek postoje. Ako budemo imali šansu da prođemo dalje - uradićemo sve da prođemo. Ovo je fudbal, treba da se borimo, pa šta Bog da“.
Slavoljub je kao igrač uvek, žargonski rečeno, ostavljao srce na terenu. Emotivno je proživljavao dobre i loše momente svog kluba, a u tom segmentu se ništa nije promenilo.
„Nema nekih razlika. Kakav sam bio na terenu i kakav sam kao trener, takav sam i u privatnom životu. Ja sam čovek kod kojeg se vidi emocija, vidi se kad sam ljut, kad sam srećan i ne krijem to da pokažem. Bio sam temperamentan kao igrač, pokušavam da dam 100 posto sebe ekipi. Bio sam uvek timski igrač, kapiten u dosta ekipa i kao trener pokušavam da postavim tim iznad svega. Pokušavam da ne pravim razliku... naravno, van terena ne mogu svi da mi budu isti, ali na terenu pokušavam da mi svi budu isti. Sve što sam kao igrač mrzeo ili voleo – i što se tiče rada, na terenu i van terena – sve to pokušavam da implementiram u ekipu. Pokušavam da učinim da mi ekipa igra čvrsto i agresivno, sa puno emocije, jer ja drugačije ne znam“.
Na pitanje o trenerskim uzorima u svetu fudbala jasno je istakao ime argentinskog stručnjaka Dijega Čola Simeonea, koji godinama pravi velike uspehe sa Atletikom iz Madrida, jednim od najvećih evropskih klubova.
„Po nekim stvarima, ne zbog temperamenta, već načina na koji vodi ekipu i koje rezultate pravi, neka to bude Dijego Simoeone. Vodi Atletiko toliko dugo, uvek je u vrhu tabele pored Barselone i Real Madrida, stalno je u završnicama Lige šampiona. Mislim da on izvlači maksimum iz ekipe u svakom pogledu - i to radi godinama. I nije džabe najplaćeniji i dugo u tom klubu. Stvarno ga cenim kao trenera, ne samo zbog temperamenta“.
Jedna od tema koje smo se dotakli sa našim sagovornikom bila je i selektorska pozicija reprezentacije Srbije, koja je nedavno upražnjena odlaskom Ljubiše Tumbakovića.
Orlovi sve češće i češće menjaju šefa svog stručnog štaba, a na najnoviji potez iz Fudbalskog saveza Srbije bili su primorani jer se Srbija ni posle više od 20 godina nije plasirala na Evropsko prvenstvo.
„Mi nismo Nemci, oni imaju selektora koji je tu deset godina. Englezi često menjaju selektore, Italijani su isto imali taj problem. Moramo da znamo da su to mnogo veće fudbalske nacije i sile od nas, koje imaju veći izbor trenera. Druga stvar, u Srbiji je jako teško naći vrhunskog trenera, koji će da bude vrhunski selektor i još sve da se poklopi sa njegovim nekim ciljevima“.
„Mi imamo trenere koji rade u inostranstvu i oni su, prevashodno, zauzeti. Mi smo ograničeni u smislu izbora velikog broja trenera. Takođe, i stranca je jako teško da dovedemo. Selektorski posao je specifičan. To je posao koji bi trebalo da rade iskusni treneri, koji dugo rade i nisu toliko ambiciozni. Ja to tako vidim. Mi nemamo toliko iskusnih trenera. Imali smo pokojnog Antića, imali smo Mihajlovića kao početnika... ne bih rekao da imamo problem, već je naš izbor pravih trenera za pravo selektorsko mesto - sužen“, ističe Đorđević.
Đorđević veruje da naša zemlja, ponajviše Crvena zvezda u kojoj je on i stasao, ima dobar sistem rada podoban za razvijanje mladih trenera.
„Ja sam sa svojim rezimeom mogao možda da odmah krenem da vodim omladince, ali mi je (na početku) Dragan Mladenović (direktor Omladinske škole) posavetovao i rekao mi da krenem od 'nule' - i sa školovanjem i kao trener. To se ispostavilo kao tačno, jer sam tek tada video koliko treba da se uči. Nisam preskočio nijedan korak, svaki je bio ispravan, i klub me je ispratio maksimalno tako što mi je davao generacije postepeno. Ulagao je u moje školovanje. Tako da, što se tiče mene konkretno, mislim da mi je Zvezda mnogo dala u svakom pogledu - i šansu da radim, i da me školuje, pa mogu da kažem da je Crvena zvezda klub koji maksimalno obraća pažnju na trenere“, rekao je Đorđević i zaključio razgovor pohvalom iz FSS-a:
„Mogu i, najiskrenije, da pohvalim našu školu za trenere. Imamo ozbiljnu školu sa ozbiljnim predavačima i trenerima, tako da, što se tiče školovanja koje imamo na B, Ai Profilicenci, garantujem da je to najviši stepen savremenog fudbala“.
Đorđević ima, za jednog fudbalskog trenera, samo 39 godina i za to vreme je već uspeo privuče pažnju srpske javnosti. Pred njim je dug i težak put, ali ono što se za sada moglo videti definitivno obećava.