„Oštar verbalni sukob“ na video-konferenciji šefova diplomatije NATO-a „zasenio je izveštaj o načinu na koji bi pakt trebalo da se adaptira do 2030. godine“, otkrio je portal „Politiko“ pozivajući se na izvore iz više savezničkih delegacija.
Ironija je utoliko potpunija što izveštaj poziva saveznike i da se, u cilju postizanja narušenog jedinstva, „obavežu na kodeks dobrog ponašanja“...
Unutrašnji problemi
Umesto toga, kako opisuje „Politiko“, američki državni sekretar Majk Pompeo napao je svog turskog kolegu Mevluta Čavušoglua zbog podsticanja tenzija u Mediteranu i zbog „poklona Kremlju u vidu kupovine ruskih protivvazdušnih sistema“. Čavušoglu je na to optužio Pompea da je telefonirao evropskim saveznicima kako bi ih udružio protiv Turske, da bi se u diskusiju potom, pored ostalih, uključio i francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drian, ocenom da „neće biti moguće postići koheziju unutar alijanse ako Turska bude oponašala agresivni intervencionizam Rusije“...
No daleko od toga da Turska i njeno tobožnje podražavanje tobožnje agresije Rusije predstavljaju jedini, ili najveći, problem s kojim se danas suočava zapadni vojni pakt, pa je zato i dospeo u to stanje koje je Makron opisao kao moždana smrt. Uostalom, da je samo jedna članica problem, pa makar to bila i važna članica kao što je Turska, verovatno da ne bi Stoltenberg ni morao da poziva u pomoć svoje eksperte, predvođene bivšim nemačkim ministrom odbrane Tomasom de Mezijerom i američkim diplomatom Vesom Mičelom.
Njihov izveštaj zapravo predstavlja poziv NATO-u da problem slabljenja svoje unutrašnje kohezije reši tako što će postići jaču koheziju; no, da je to tako jednostavno, verovatno da potrebe za ovom preporukom ne bi ni bilo jer bi adekvatna mera jedinstva unutar NATO-a već postojala.
Dva sistemska rivala
Problem nejedinstva s kojim se NATO sad suočava, upozoravaju Stoltenbergovi eksperti, veći je nego ikada ranije zato što će „svet u narednih 10 godina postati mnogo drugačiji nego što je danas“, i to će biti „svet suprotstavljenih velikih sila, u kome agresivne autoritarne države s revizionističkom spoljnopolitičkom agendom nastoje da prošire svoju moć i uticaj“.
Ukratko, problem je u dva „sistemska rivala“, u Rusiji i Kini. A konsenzus unutar NATO-a, upozorava ova grupa NATO eksperata, zbog različitih prioriteta članica pakta biće sve teže postići.
Novi strateški koncept
Kako NATO hoće, i da li može, da prevaziđe ovaj problem? Na koji način planira da se suprotstavi Rusiji i Kini, i do kakve bi eskalacije to moglo da dovede? I kako će se ovi NATO planovi za narednu deceniju odraziti na naš Zapadni Balkan?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali general-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić.
Izveštaj Stoltenbergove grupe eksperata, objašnjava Mitar Kovač, „rezultat je procene NATO-a da svoje buduće delovanje mora da zasnuje na drugačijim principima nego do sada, na osnovu kojih će biti izrađen i njegov novi strateški koncept“.
„Od 2008. godine, koju su obeležili rat u Gruziji i velika ekonomska kriza, traje velika promena u globalnim odnosima, s povratkom Rusije i dolaskom Kine na veliku scenu. Ovaj multipolarni poredak u nastajanju — kome se Zapad opire — iziskuje i novu strategiju NATO-a, jer se pokazalo da je dosadašnja, iz 2010, zastarela i neadekvatna prilikama koje su u međuvremenu nastale,“ ukazuje Srđan Perišić.
„Iz toga proističe i pojačana briga za očuvanje jedinstva NATO-a, jer mnoge njegove članice imaju interes da sarađuju sa silama koje su označene kao njegovi glavni rivali, a to su Kina i Rusija. I stoga će NATO u periodu do 2030. pokušati da ojača političku dimenziju svoje kohezije, i da postane centar u kome će biti donošene odluke o zajedničkoj spoljnoj politici. Čime će, uzgred budi rečeno, Evropska unija kao faktor u donošenju odluka biti potpuno gurnuta u zapećak“.
Centralni komitet NATO-a
Da autori ove vizije za budućnost NATO-a zaista veruju da rešenje leži u stvaranju svojevrsnog Centralnog komiteta, pokazuje i njihova preporuka da „saveznici treba da formulišu nacionalne politike koje su u skladu s politikom koju je razvio NATO“. A predlaže se i osnivanje institucije pod nazivom „Centar izuzetnosti za demokratsku otpornost“, koja treba da „pruži podršku pojedinim članicama“ u slučaju ugroženosti „funkcionisanja njihovih demokratskih institucija i procesa“ — što bi moglo da se shvati i kao pretnja intervencijom ukoliko bi neka od država pokušala da skrene sa zacrtanog kursa.
„Reč je o centralističkoj nameri globalista iz NATO-a da ponište suverenističke politike svojih pojedinačnih članica, a sve zarad interesa neoliberalnog kapitala i otuđenih centara moći za koje NATO predstavlja mašineriju za obezbeđivanje novih tržišta“, komentariše Mitar Kovač.
Ukrajina i Gruzija
Ali nisu opasne namere iskazane samo unutar sadašnjih granica NATO-a, već i van njih.
A glavna meta je Rusija, za koju se navodi da će „tokom naredne decenije verovatno ostati glavna pretnja s kojom se NATO suočava“, ovo uz predlog da „NATO politika otvorenih vrata treba da bude ponovo ojačana“, te da NATO treba da „proširi i ojača partnerstva sa Ukrajinom i Gruzijom“.
„Rusija je jasno definisana kao glavna vojna pretnja u Evropi. I zato, predviđa Srđan Perišić, „treba očekivati da će, bude li ovaj koncept usvojen, ponovo biti aktuelizovano provociranje Rusije preko Ukrajine i Gruzije. Ali Rusija je jasno stavila do znanja da to neće posmatrati mirno kao u ranijem periodu širenja NATO-a na istok uprkos obećanjima njegovih čelnika da se to neće dogoditi“.
I zato, napominje Perišić, „nerealna je ambicija pisaca ovog dokumenta. Jer, izgradnja novog poretka znači da njihova moć i snaga opadaju u odnosu na raniji period, u kome već nisu bili dovoljno snažni da ostvare svoje namere u Ukrajini i Gruziji. A sada, kada su dakle slabiji nego što su bili, žele da ostvare više nego što su mogli tada.“
U ovom dokumentu, dodaje general Kovač, „jasno se vidi i da je NATO i te kako svestan vojne superiornosti Rusije, koja je u svim vidovima borbenih sistema predaleko odmakla da bi iko mogao da je ugrozi. Pa se upravo zato, paralelno s opkoljavanjem Rusije od severa do juga, i predviđa aktiviranje Ukrajine i Gruzije, preko kojih će pokušati da odvuku pažnju i resurse Rusije kad procene da je nastupio pogodan momenat“.
Destabilizacija Zapadnog Balkana
U sklopu ovih planova je i Zapadni Balkan, koji se na nekoliko mesta spominje u kontekstu potrebe za NATO „odgovorom na destabilizaciju širom Zapadnog Balkana“, s akcentom na Bosnu i Hercegovinu za koju se predlaže „jačanje angažovanja“.
„Ovo je očekivano, jer, iza prve linije NATO država prema Rusiji postoji ‘nedovršeni posao’ u našem regionu. I zato se osmišljavaju različiti vidovi integracija ovog prostora kojima je zajednički cilj da se iz njega ukloni sav ‘destabilizujući’ uticaj Rusije i Kine. Pri čemu treba imati u vidu da oni za ‘nestabilno’ proglašavaju sve što nije pod njihovom potpunom kontrolom“, napominje Mitar Kovač.
I stoga, navodi Srđan Perišić, u narednom periodu „treba očekivati pojačan pritisak na Republiku Srpsku da se saglasi sa ulaskom BiH u NATO, iako je jasno da je to protiv njenog interesa pošto bi time u pitanje dovela i sopstveni opstanak. A ulaskom Bosne u NATO i Srbija bi se našla pred svršenim činom“.
Neostvarivi planovi
Formulisanje ovako ambicioznih planova, međutim, ne znači i da će oni moći da budu ostvareni, saglasni su Sputnjikovi sagovornici.
„Biće izazivanja kriza, možda i regionalnih sukoba, ali iz ovih procesa NATO neće izaći jači nego što je bio već još slabiji, i to unutar sopstvenih vodećih članica u kojima su upravo iz svih ovih razloga i ojačali suverenistički pokreti koji u pitanje dovode čak i samo postojanje NATO-a,“ prognozira Mitar Kovač, kome na izvestan način za pravo daje i sam izveštaj „NATO 2030: Ujedinjeni za novo doba“, koji upozorava da su „unutar NATO-a porasle društvene razlike, i dovodi se u pitanje sama predstavnička demokratija“.
I Srđan Perišić smatra da je reč o samoubilačkom pokušaju gašenja požara benzinom, u kome će problem rasta suverenističkih pokreta pokušati da reše tako što će im oduzeti pravo glasa:
„Problem unutrašnje nesloge oni žele da reše spoljnom politikom koja će, umesto da bude formulisana unutar samih država-članica i zatim usklađivana, njima biti nametana od strane NATO-a“.
Ali, zaključuje Perišić, „njihova moć danas je daleko slabija nego što je bila tokom devedesetih godina prošlog veka, i do 2030. će postajati sve slabija. Upravo zato, sve i ako ćemo od njih doživeti pritisak, mi u Srbiji ne treba da se plašimo NATO-a, jer iza njega više ne postoji snaga kakve je bilo u ranijem periodu“.
Pročitajte još: