Može sve, samo ZSO — ne!

U Prištini je usvojen plan i oformljena radna grupa za sprovođenje svih 16 tačaka sporazuma iz Vašingtona, a prema rečima diplomate u penziji Zorana Milivojevića, to je obaveza koja čeka i nas. Priština bi, dodaje, isto mogla da tretira i sporazum iz Brisela, ali je jasno da kada je reč o ZSO, nema nameru da deo sporazuma primeni.
Sputnik

Milivojević objašnjava i da u oba sporazuma postoje odredbe različitog tipa, koje da bi se primenile u praksi, podrazumevaju i angažovanje određenih resora.

Kako za potrebe Vašingtonskog sporazuma Priština mora da amandmanima i drugim aktima dopuni i prilagodi svoj Ustav sa stavkama iz sporazuma, tako bi trebalo da uradi i sa odredbama iz Briselskog sporazuma i tačkom koja se odnosi na formiranje Zajednice srpskih opština.

Priština ignoriše ZSO

„Po validnosti i Vašingtonski i Briselski sporazum su ravnopravni. Ali, očigledno je da Priština smatra da je u političkom smislu za njih sporazum iz Vašingtona prihvatljiv i da odgovara njihovim interesima, pa zato i postoji politička volja da se taj sporazum primeni. S druge strane, jasno je da kada je reč o ZSO oni nemaju nameru da taj deo sporazuma iz Brisela primene. Ovo je čist primer da su Ustavni sud i njegova odluka o ZSO samo izgovor, iako postoji ista obaveza da se Briselski sporazum, kao i sada Vašingtonski, mora ugraditi u sistem i da se primeni“, objašnjava Milivojević.

Problem nije procedura

Reč je o političkoj volji, dodaje on, a ne o tome da li postoji ili ne instrument da se neka obaveza sprovede.

„Jedina razlika između ova dva sporazuma je u tome što za ZSO u Prištini nema političke volje za primenu, jer ne žele da putem određenih propisa i zakona ugrade u svoj sistem taj deo, iako je to napisano u delu Briselskog sporazuma iz 2015. godine u tački tri, da će vlada Kosova doneti rešenje kojim će sprovesti prvi sporazum iz 2013. Dakle, postupak je prost, donese se odluka, usvoji se novi zakon i primeni se“, kaže Milivojević.

Drugim rečima, Priština nema problem sa procedurom, naglašava on, jer ona postoji, ali postoji različit stav i različit tretman kada je reč o sporazumu iz Vašingtona i onog iz Brisela.

„Očigledno je da Priština ne želi da primeni Briselski sporazum, ali želi da primeni Vašingtonski sporazum, što pokazuje i koliko je Vašington u stanju da izvrši pritisak na Prištinu, a koliko s druge strane EU to nije“, navodi naš sagovornik.

Šesnaest tačaka 16 odgovora

U prvim tačkama prištinskog plana za sprovođenje ovog sporazuma navedene su akcije vezane za izgradnju auto-puteva i železnica koje povezuju Beograd i Prištinu. Predviđeno je da se projekti realizuju uglavnom putem zajmova.

U petoj tački preuzima se obaveza prema kojoj će Priština učestvovati u aktivnostima „mini-Šengena“, tako što će se uključiti na sledeći sastanak lidera.

Sedma tačka bavi se najosetljivijim pitanjem sporazuma, oko koje ima najviše sporenja na Kosovu, jezerom Gazivode. Vezano za ovu tačku u planu piše da će „kancelarija premijera i Ministarstvo ekonomije i zaštite životne sredine pružiti neophodnu saradnju američkom Ministarstvu za energetiku i drugim jedinicama vlade SAD uspostavljanjem radne grupe za studiju izvodljivosti“.

Pristali i da ne lobiraju, ali ne i na ZSO

Kako se dodaje, radna grupa će se usredsrediti na utvrđivanje postojeće tehničke raspodele resursa jezerskih voda, istraživanje mogućnosti za poboljšanje jezerske infrastrukture, optimizaciju vodosnabdevanja, omogućavanje upotrebe u druge svrhe (npr. navodnjavanje, za piće), „obezbeđivanje da svaka preporuka ili predlog u studiji ne bi trebalo da ugrozi postojeću upotrebu vode“.

Plan otkriva da Vašingtonski sporazum predviđa i izmenu Zakona o verskoj slobodi, kako bi se „sprovela posvećenost kosovskog premijera Avdulaha Hotija u vezi sa dodatnom zaštitom Srpske pravoslavne crkve“.

Takođe je navedeno i da će Ministarstvo spoljnih poslova izdati cirkularno pismo za sve institucije, da povuku sve prijave i u kojem se navodi da se u periodu od godinu dana tzv. Kosovo neće prijavljivati za članstvo u međunarodnim organizacijama.

Komentar