Reč je o aferi koja je pokrenuta još pre izbora 2016. godine; ta optužba na račun aktuelnog američkog predsednika, da je puka marioneta u rukama svog ruskog kolege Vladimira Putina, obeležila je sve četiri godine Trampovog mandata, dodatno je zatrovala američku političku i medijsku scenu, i, što je verovatno i najvažnije, do te mere je opteretila odnose između dve supersile da je popravljanje njihovih odnosa pretvorila u sasvim nemoguću misiju. A sve je zasnovano na mnoštvu laži i jednom pokušaju spina.
Podvala Hilari Klinton
U najkraćem, kako sad izlazi na videlo, u pokušaju da minira Trampovu kampanju, ali i da skrene pažnju sa skandala oko svojih nestalih mejlova dok je bila državni sekretar SAD, Hilari Klinton i njena kampanja lansirali su aferu „Rusijagejt“. I to uz pomoć američkih obaveštajnih službi, i uz znanje tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame.
Ovo je teza koju i sam Tramp zagovara još otkako je, na samom početku svog mandata, ustvrdio da ga je prethodna vlast prisluškivala. U međuvremenu će se ispostaviti i da prisluškivanja jeste bilo, i da afera „Rusijagejt“ zaista predstavlja podvalu kao što Tramp sve vreme tvrdi. Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega, čiji će ostatak biti otkriven tek kada – ili, ako – budu objavljena dokumenta s kojih je Tramp skinuo oznaku poverljivosti.
Rasplamsavanje sukoba
veliko je pitanje da li će se to dogoditi, jer, dok Tramp sad podseća da je oznaku poverljivosti s ovih dokumenata zapravo skinuo odavno, ono malo medija koji su mu bliski otkrivaju i da njihovo objavljivanje lično sprečavaju direktorka CIA-e Đina Haspel i direktor FBI-a Kristofer Vrej. Sukob između predsednika i njegovih službi time je izbio na očigled čitave američke i svetske javnosti. I možda nije zgoreg podsetiti da je poslednji američki predsednik koji je pokušao da suzbije moć ovih službi – Džon Kenedi, koji je pripretio da će „rasturiti CIA-u u hiljadu delića i rasuti ih u vetar“ – završio s metkom u potiljku...
Zašto je Tramp baš sada, svega tri nedelje pre predsedničkih izbora, rasplamsao sukob koji je obeležio prethodne predsedničke izbore u SAD? Ko je jači, direktori CIA-e i FBI-a ili predsednik Amerike? I kako će ishod ovog sukoba uticati na odnose Bele kuće i Kremlja?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali istoričar Saša Adamović i publicista Marko Tanasković.
Ruski izgovor
„Ostalo je još municije da se ispali u ovoj aferi koja traje već više od četiri godine“, komentariše Saša Adamović i ukazuje da je američkoj obaveštajnoj zajednici Rusija poslužila kao zgodan izgovor za delovanje protiv različitih političkih smetnji: „Navodi o Trampovom dosluhu s Rusijom iskorišćeni su kako bi njegova kampanja bila prisluškivana i sabotirana. A te 2016. je Džejms Kleper, tadašnji šef američkih obaveštajnih službi, dao odobrenje i da se prisluškuju i evropske konzervativne i suverenističke stranke, takođe pod izgovorom da iza njih stoji Rusija.“
U međuvremenu je, međutim, podseća Marko Tanasković, „afera 'Rusijagejt' neslavno završena, jer je u svom izveštaju, napisanom na preko 500 stranica, specijalni tužiolac Robert Maler morao da prizna da ipak ne postoje nikakvi dokazi o dosluhu između Trampa i Putina“.
Uloga Baraka Obame
Imajući pak to u vidu, napominje Tanasković, „uopšte ne deluju netačno Trampove bombastične tvrdnje“ da je čitava istraga te nepostojeće ruske zavere predstavljala pokušaj puča i najveći politički zločin u istoriji SAD... „Čitava kampanja koja se sve ovo vreme vodi protiv Trampa očigledno je koordinisana unutar američkih obaveštajnih službi – CIA, FBI i NSA pre svega – koje su radile u korist Hilari Klinton i Demokratske partije.“
„A neobično važnu ulogu u svemu tome“, ističe Saša Adamović, „imao je i čovek koji je i ovog puta imao presudnu reč u odabiru Džoa Bajdena za predsedničkog kandidata demokrata, bivši predsednik SAD Barak Obama, koji je u vreme Trampovog izbora i javno jadikovao zbog toga što ne može da se kandiduje i treći put.“
„Krunski dokaz da je Obama sve vreme znao za plan Hilari Klinton da okleveta Trampa tvrdnjama o njegovom dosluhu s Rusima, pa da je samim tim i odobrio taj plan, predstavlja rukom pisana beleška tadašnjeg direktora CIA-e Džona Brenana koja govori da je Obama o svemu bio obavešten. I iz toga može da se vidi da je reč o zaveri u koju je uključeno mnogo ljudi koji su zauzimali najviše pozicije,“ kaže Marko Tanasković.
Londonska veza
Na videlo sad izlazi i međunarodna dimenzija ove zavere – otkriveno je, naime, da je inicijalna informacija, koja će FBI-u poslužiti kao izgovor da pokrene istragu Trampove kampanje, potekla od britanske obaveštajne službe MI6. A nije nevažan ni podatak da je Đina Haspel, aktuelna direktorka CIA-e koja sad navodno opstruiše Trampovo nastojanje da se istina istera na čistac, u to vreme bila šef ispostave američke obaveštajne službe u Londonu.
Ovom su nameštaljkom Britanci učinili uslugu svojim američkim kolegama, komentariše Saša Adamović, a Marko Tanasković podseća i da se britanska uloga vidi i kroz delovanje bivšeg (ako takvi postoje) funkcionera MI6-a Kristofera Stila, autora diskreditovanog dosijea o Trampovim vezama s Rusijom koji je imao važnu ulogu u pokretanju čitave afere.
Nastavak borbe
U svakom slučaju, nastavak borbe između Bele kuće i ovog transatlantskog obaveštajnog aparata „duboke države“ tek predstoji, razume se, pod uslovom da na izborima pobedi Tramp a ne Džo Bajden.
„Ako pobedi na izborima, u svom drugom mandatu Tramp će moći da bude mnogo odlučniji i beskompromisniji jer ga ne čeka reizbor, i mislim da će biti nemilosrdan u čišćenju službi koje su radile protiv njega“, smatra Marko Tanasković.
Ipak, ukazuje Saša Adamović, „treba imati u vidu i da se ta američka 'duboka država' izgrađuje već duže od 100 godina, još od uvlačenja SAD u Prvi svetski rat potapanjem 'Luzitanije', i iluzorno je očekivati da je mogla da bude razgrađena za samo četiri godine Trampovog mandata. Potrebno je još vremena i borbe da bi Amerika ponovo, umesto imperije, postala normalna država. A to je preduslov i za poboljšanje odnosa s Rusijom koje u sadašnjoj atmosferi nije moguće.“
S druge strane, upozorava Marko Tanasković, „treba očekivati i da će ove strukture, budu li izazvane na drastičniji način u (eventualnom) Trampovom drugom mandatu, i same odgovoriti još drastičnije nego do sada. Uostalom, ono što se dogodilo Džonu Kenediju, nije se dogodilo slučajno...“
A opet, zaključuje Saša Adamović, „ni Donald Tramp nije sam u ovoj borbi. A onaj deo bezbednosnog aparata koji stoji iza njega valjda je izvukao neke pouke iz prošlosti.“