Grčki režiser dokumentarnih filmova i osnivač portala „Info vor“ Aris Hadžistefanu smatra da ta tvrdnja, naravno, pokreće dva razumna pitanja. Prvo, zašto se Grčka ne obraća sudu? Drugo, šta će se tačno dogoditi sa političkom i medijskom elitom u zemlji ukoliko se ne zadovolje svi zahtevi Grčke.
Odgovori na oba pitanja mogu da se sastoje iz niza odluka Međunarodnog suda u korist, kao što će se videti, brojnih zemalja koje su iznele argumente slične argumentima Turske. Primer koji to najbolje ilustruje je možda slučaj u vezi sa teritorijalnim i pomorskim sporom Nikaragve i Kolumbije, koji je iznet pred sudom prvih godina novog milenijuma i rešen 2012. godine.
Sedam ostrva Kolumbije nalazi se na velikoj udaljenosti od njene obale, pored obale Nikaragve. Obala tih ostrva dugačka je 65 kilometara, a obala Nikaragve zauzima najmanje 500 kilometara, što je sličan odnos obale grčkih ostrva prema turskoj obali. Sud je, utvrdivši da Kolumbija ima suverenitet nad ostrvima, što joj daje pravo na teritorijalne vode, odlučio da razgraniči morske zone između dveju zemalja. Kolumbija je (poput Grčke u odnosu na Tursku) pozvala da se poštuje princip linije koja bi sporna morska područja podelila na pola. Drugim rečima, Bogota je tražila da se kao osnova za utvrđivanje te linije uzme obala njenih ostrva u blizini Nikaragve.
„Efekat prstiju“
Da bi realizovao razgraničenje, sud je sledio metodologiju u tri faze, koja je trenutno najzastupljenija u sudskoj praksi pri rešavanju odgovarajućih sporova. U prvoj fazi uspostavlja se preliminarna linija granice između teritorija, koja se oslanja na podjednako udaljenu liniju koja deli na pola. U drugoj fazi se ta granica menja, jer se uzimaju u obzir posebne okolnosti u odnosima dveju zemalja. U trećoj i poslednjoj fazi, sud vrši proveru nesrazmernosti. U njoj utvrđuje da li bi takvim korekcijama ili pomeranjem granične linije došlo do toga da odgovarajući delovi strana u tom području budu vidno nesrazmerni dužini njihovih obala.
Drugim rečima, svaka naredna promena granice u drugoj fazi približila bi se zahtevima Turske, a udaljila se od grčkih. Skoro svi međunarodni politikolozi smatraju to razumnim i očekivanim, ali se mali broj grčkih političkih analitičara odvaži da objasni to svojim biračima.
Sud je, na kraju, u velikoj meri presudio u korist Nikaragve, priznavši teritorijalne vode kolumbijskih ostrva, ali ih je istovremeno lišio kontinentalnog praga i isključive ekonomske zone. Kao rezultat toga, kolumbijska ostrva bila su „okružena“ kontinentalnim pragom i isključivom ekonomskom zonom Nikaragve. Mnoge turske i grčke diplomate nazivaju taj rezultat „efektom prstiju“, jer će kontinentalni pojas Turske prodirati poput prstiju jedne ruke između grčkih ostrva.
Grčka bi išla pred Haški sud, ali „ne može“
Ovde je potrebno razmotriti još jedan detalj sudske presude u slučaju spora između Nikaragve i Kolumbije, koji predstavlja pobijanje nekih argumenata nacionalističke prirode. Kolumbija, kao i Turska, nije potpisala Međunarodni pakt o pomorskom pravu.
Međutim, sud je smatrao da je nadležan za ispitivanje slučaja koristeći običajno pravo. Stoga je argument da Grčka želi da ide pred Haški sud, ali ne može, s obzirom da Turska nije priznala pakt ─ prilično sumnjiv.
Očigledno je da je slučaj Nikaragve protiv Kolumbije samo jedan od desetine slučajeva koji su došli do međunarodnog suda, a čiji rezultati svaki put zavise od geografskog položaja zemalja ili političke ravnoteže između njih. Mnogi u Atini, na primer, više vole da se prisete spora između Francuske i Kanade. On je rešen odlukom u korist Francuske, nakon što su priznate pomorske i povodne zone dva njena ostrva – Sen Pjer i Mikelon, koje su udaljene oko 2.200 nautičkih milja od njene obale, vrlo blizu obale Kanade (odluka je, naravno, poništena u praksi nakon što je Kanada proširila svoju isključivuekonomsku zonu i opkolila francusku zonu).
Spor Nikaragve i Kolumbije ─ presedan
Slučaj spora Nikaragve i Kolumbije, međutim, ne samo da izuzetno podseća na grčko-turski spor, već izgleda da predstavlja presedan za veliku većinu odgovarajućih odluka. Zemlje velike kontinentalne obale, poput Turske, obično izlaze kao „pobednici“ u sporovima sa zemljama čija se ostrva u blizini njihovih obala i koji nameravaju da ih iskoriste kao polazne tačke za proračun prilikom razgraničenja morskih zona.
Primera radi, Normanska ostrva koja se nalaze kod obale Francuske, formalno nisu deo Ujedinjenog Kraljevstva, što pruža zaštitu kontinentalnog praga Francuske. Malta je „izgubila“ skoro četiri hiljade kilometara kontinentalnog praga, na koji je pretendovala u slučaju protiv Libije.
Vera u međunarodno pravo
Znači li to da treba da napustimo veru u međunarodno pravo i da tražimo druga rešenja? Nažalost, izgleda da to stanovište uzima maha poslednjih godina u nacionalističkih krugovima Atine, dok ga istovremeno mediji promovišu na svom nivou. Odjednom se savezi sa režimima poput Egipta ili krajnje desničarske militarističke vlade Izraela predstavljaju kao zamena za principe međunarodnog prava. Neki smatraju da će nas naši saveznici zaštititi, bilo da smo u pravu ili u ne.
Ali ako dugoročno posmatramo grčko-turske odnose, videćemo da je u slučaju mnogih spornih situacija (a posebno u vezi sa kiparskim pitanjem) vera u međunarodno pravo uvek donosila izvanredne rezultate, dok su „podmukli“ savezi uzrokovali napetost, nestabilnost i na kraju su uvek dovodili do povećanja naoružanja na račun sredstava nacionalne ekonomije.
Na kraju, odustajući od principa međunarodnog prava, najverovatnije ćemo se suočiti sa najekstremnijim tvrdnjama Turske, na primer, da grčka ostrva nemaju kontinentalni prag i da linija razdvajanja treba da se utvrdi duž kontinentalne obale dveju država.
Međutim, kako objasniti društvu koje je decenijama podsticano stavovima nacionalističkih medija, političara i trgovaca oružjem, da Međunarodni sud pravde takođe podrazumeva ustupke?
Trgovci oružjem i političari-nacionalisti imaju mnogo razloga da izbegavaju organizacije poput Međunarodnog suda u Hagu. Nama ostalima su jednostavno potrebne tačne informacije o tome na šta u Egejskom moru imamo, a na šta nemamo pravo.
Pročitajte još: